Топола

Св.-Андрејску Скупштину. Дотле је био тесно везан с Гарашанином, који га је увео у своје планове противу кнеза Александра. За секретара Св.-Андрејске Скупштине био је кандидован и од либерала и од Гарашанина. Правник по образовању, лаган и разложан, он се много боље налазио у Скупштини него Јанковић, који је био више агитатор него парламентарац. Што је главно, Грујић није био од оних школованих људи који не умеју с народом. Сељачко дете, које никада није изгубило чежњу за селом, Грујњћ се осећао међу скупштинарима из народа као у наново нађеној породици; разговарао с њима неусиљено, присно, с оним нарочитим задругарским тактом.

Грујић се сав показује у оном плану који је начинио за рад либерала на Св.-Андрејској Скупштини. Скупштина је, истина, сазвана ради тога да обори Кнеза, али зашто би тај посао почињали либерали; нека га почну великаши са својим људима; они имају сигурнија леђа. То је сасвим друкчија тактика него она Јанковићева, да либерали скоче Кнезу за гушу, чим буде дошао да отвори Скупштину. Затим, пре него би се Кнез збацио, има други један посао да се сврши, ато је да се изда нов закон о Скупштини, који ће обезбедити њено редовно сазивање у будућноСти. Сада, цео свет облеће око Скупштине, и обећава јој и што она не тражи; али то је зато што сада Скупштина треба целом свету. После збацивања Кнеза, Скупштина неће бити тако потребна, и ко зна да ли ће се ко онда ње и сећати. Нов скупштински закон, то је награда која има да се да Скупштини за збацивање Кнеза. Неповерљив, Грујић тражи да се та награда плати напред. Најзад, претпоставимо, Кнез је збачен, како онда да се избегне намесништво Анастасијевић-Вучић-Гарашанин? На први поглед изгледа немогућно избећи ово намесништво. Анастасијевић, Вучић, Гарашанин, већ су својим положајима намењени за намеснике: Вучић је председник Савета, Анастасијевић председник Скупштине, Гарашанин министар унутрашњих дела. Нема никога ко би имао прече право да уђе у намесништво него њих тројица. У својој великој муци, Грујић долази на ову мисао; да би се избегло великашко намесништво, Скупштина мора сама себе прогласити за намесника. Грујић је резоновао овако. Највиша, суверена власт налази се код народа. Ту највишу власт народ преноси на владаоца, али задржава себи право да је од владаоца узме натраг, кад је његовим радом незадовољан. После владаочевог збацивања, највиша власт враћа се опет у народ, одн. у његову Скуп-

248

УСТАВОБРАНИТЕЉИ И ЊИХОВА ВЛАДА