Топола

било никаквих других власти поред ње. У име народне суверености она је хтела да се уздигне изнад Кнеза и Савета. Овакво њено држање било је сасвим разумљиво. Позвати Скупштину да збаци Кнеза, дати јој миг да она то и сме и треба да учини, и у исто време хтети да се она понаша скромно, остајуКи строго у границама закона који је њу признавао само као саветодавно тело, то се двоје није слагало једно с другим. Самосвест једне Скупштине која има мисију да збаци Кнеза, мора бити бескрајна. Таква Скупштина резонује обично: „Ако могу да збацим Кнеза, онда могу и све друго; за моју власт нема више граница."

По почетку Св.-Андрејске Скупштине могло се видети још и то, да Ке она стајати под великим утицајем својих секретара. Нов скупштински закон био је у главноме њихово дело, и Скупштина, кад га је усвојила, није била сасвим свесна његове политичке важности. Та многобројна Скупштина од близу пет стотина чланова, без унутрашњег јединства, без парламентарног искуства и традиција, с јасном представом само о малим локалним потребама народним, несигурна и збуњена у великим политичким питањима, та је Скупштина тражила некога да је води. У њој је било доста ВучиТевих људи, и ови су били жељни да се ВучиК јави, па да им каже шта да раде. ВучиК је био готов да дође у Скупштину, али је чекао да га народ позове. Он је био велики господин, коме није подносило да се незван натура. Његови људи у Скупштини добили су миг да траже да се позове ВучиТ, али томе су се одупрли не само либерали него и Гарашанинови људи. И једни и други бојали су се да ВучиК не постане господар Скупштине, чим у њу ступи. На тај начин, Вучић, који је пре свију других могао бити вођ Скупштине, остао је од ње одсечен.

У недостатку њега, вођ Скупштине могао је бити Гарашанин. Посланици из народа слушали су окружне начелнике, који су их довели на Скупштину, и заседавали у њеним седницама као посланици по положају; окружни начелници, опет, слушали су Гарашанина као свог министра. Али Гарашанин се држао резервисано; остављао своје начелнике без упутства. Он је био у лажном положају између Кнеза, коме је био министар, и Скупштине, која је чекала његова упутства па да се дигне противу Кнеза. Гарашанин није имао сувише скрупула, али је пазио на форму. Он је налазио да њему не приличи да се јавно истиче противу Кнеза; он је избегавао додир са Скупштином докле она не збаци Кнеза; то је тре-

253

САСТАНАК СВ.-АНДРЕЈСКЕ СКУПШТИНЕ