Топола

руке. Што сетолико ослободила, крив је донекле сам Савет. Док кнез Александар није био збачен, Савет се држао у позадини, пуштао Скупштину да предњачи, ограничавао се на то, да је само подупире, па и то поиздаље. И нпр. кад је Скупштина одлучила да тражи оставку од кнеза Александра, а Савет није имао ништа противу тога да она и пре његовога писменог „согласија“ достави своју одлуку Кнезу. Он се устезао да своје „согласије“ да написмено све док не би видео како Ке Скупштина про Ки. Исто тако, он није хтео да први прогласи кнеза Александра за збаченог; тај неблагодарни посао оставио је Скупштини, задржавајући за себе само право, да се са скупштинским актом збацивања „сагласи.“ Кад је Скупштина једном осетила, да је вођство прешло са Савета на њу, она није више водила тачног рачуна о границама своје власти; она је уобразила да она има да предлаже и решава, а Савет само накнадно да одобрава.

Док је Скупштина проглашавала кнеза Милоша, Савет је чекао њену одлуку о збацивању кнеза Александра, па да је одмах позове на договор о привременој Влади. О проглашавању кнеза Милоша, он је дознао од пандура, постављених на путу од Савета до Скупштине, који су одмах дотрчали да јаве ту важну новост. Савет је онда одлучио ово. Пре него би га Скупштина известила о васпостављању Обреновића, он Ке позвати њу да се договоре о привременој Влади. Тиме би преухитрио Скупштину, и дао јој миг да се њено решење о Обренови-ћима има сматрати као да не постоји. Одмах је изабрана једна депутација саветника и министара која ће отићи у Скупштину; у ту су депутацију ушли, и Вучић и Гарашанин; у последњем часу, та два човека покушала су да вођство Скупштине које им је измицало, дохвате у своје руке. Раније, и Гарашанин и Кнежеви људи нису давали Вучићу у Скупштину. Али сада, у општој опасности, баш су они наваљивали да он буде вођ те саветничко-министарске депутације. Држали су да ће он умети боље са Скупштином но ма ко други. Као што се одмах показало, то је мишљење било погрешно: Вучићев је момент био прошао.

Кад је депутација ушла у Скупштину, Вучић је изишао на председничко место, и почео одмах с прекорима и претњама: „Шта је то људи, шта сте то урадили? Зашто, браћо, хоћете и себе, и децу вашу, живе да покопате у земљу? Што радите тако без договора? Зашто почињете оно што не може бити?“ Затим је наставио овако; „Ја сам говорио са

265

ТРИ ДАНА РЕВОЛУЦИЈЕ