Топола

је он. Решава ли овде Скупштина, или секретари? Јесам ли ја овде председник, или они? Ја мислим да је њихова дужност да пишу овде оно што реши Скупштина, а не оно што је по буџацима спремљено..Он продужи оптуживати секретаре да су јуче изненадили Скупштину неком напред спремљеном прокламацијом и указом. Од куда су они могли напред знати шта Ре Скупштина решити? „Зар то не доказује,. да они воде тајне преговоре, по тајним буџацима, и да наши секретари пишу само оно што се тамо договоре, а овде нам само предложе, и, не чекајући шта ће Скупштина решити, одмах на наше очи и потпишу. Ја нећу да потписујем решења која су спремљена изван Скупштине; ја признајем само оно, што Скупштина овде одреди...“

Секретар Грујић уста да се брани, али он, кога су раније пажљиво слушали, није могао овога пута да свој говор одржи до краја. Противу њега се диже граја и зачу се звиждање. Сви његови покушаји да својим чистим јасним гласом савлада грају, осташе узалудни. Ућуткан и извиждан, Грујић се спусти на своје место. Он је био побеђен, а све оно што је јуче тако вешто удесио, одједанпут покварено. Васпостављање Обреновића изгледало је сада једна секретарска обмана, којој је Скупштина за времена ушла у траг, па је изобличила громко и са звиждањем.

У Св.-Андрејској Скупштини биле су две групе: Обреновићевци и њихови противници. Кад је која група била храбрија и грлатија, она је диктовала Скупштини њене одлуке. Једанаестог децембра, напред спремљени Обреновићевци, једном дрском иницијативом, изненадили су своје противнике. Дванаестог децембра, изгледало је да њихови противници раде по једном утврђеном плану, и да Ге сада они натурити своју вољу Скупштини. Ко зна како би се цела ствар обрнула за ОбреновиКевце, да се одједном није Јован Или-ћ умешао у борбу.

Илић је био секретар као и Грујић, али дотле он није никако говорио, пуштајући Грујића да сам води Скупштину. Он и Грујић држали су да ће ауторитет секретара бити јачи, ако се усредсреди у једноме од њих двојице. Тај ћутљиви секретар проговорио је тек сада у овој ларми која је била настала. Он се није обратио Скупштини, која гаје могла и не чути, него председнику Анастасијевићу непосредно. Лупнувши ногом о патос, он повика јаросно: „Мишо, ти си данас забио крвав нож у Скупштину; но не мисли да ћеш одавде жив

269

ТРИ ДАНА РЕВОЛУЦИЈЕ