Топола

главнога војног штаба; Коста НенадовиК, начелник артиљеријске управе, и Миливоје Петровић Блазнавац, начелник војног одељења у Министарству Унутрашњих Дела, дошли су 13 децембра у Скупштину, и изјавили да се војска придружује народу. Тиме је све свршено; дело Св.-Андрејске Скупштине васпостављање ОбреновиКа није више нико оспоравао.

Дванаести децембар запамКен је као најславнији дан револуције од 1858, дан кад је народ, својим грудима, заклонио Скупштину од војске. Без сумње да се у оној гомили Београђана око Скупштине налазило доста одважних људи који нису клонули духом ни онда, кад су видели војску где наступа. Ипак, победа народа над војском објашњује се на првом месту тиме, што војска није никако употребила оружје. Они који су њоме командовали, нису смели да нареде пуцање; они су мислили да уплаше народ празном пушком, и сва је заслуга народа што се од празне пушке није уплашио. Зашто војска није употребила оружје? Кнез, који је имао највише права да јој то нареди, више је волео и да побегне него да такву наредбу изда. После његовог бегства врховна војна власт остала је на Гарашанину, као министру унутрашњих дела. Гарашанин такође није хтео да пуца на народ; све његове наредбе војсци гласиле су да се држи мирно у касарни.

Под таквим околностима она је могла пуцати само тако, ако би то њен начелник ЛукавчевиГ), на своју личну одговорност, наредио. Али Лукавчевић није био створен за такве дрске иницијативе. Кнежев пашеног, он се дао склонити да пошље војску по Кнеза у град; дао се склонити и на једну војну демонстрацију против народа пред Скупштином, али даље није хтео иГш. Поред њега у Великој Касарни налазио се и начелник војног одељења Миливоје ПетровиГ; Блазнавац. Блазнавац је имао много више темперамента и куражи него ЛукавчевиГ. Он није имао чему да се нада од Обреновића; Св.-Андрејском Скупштином управљали су његови непријатељи још из ђачког доба, Грујић и Јанкови-ћ; уза све то војник с политичким амбицијама, он је природно дошао на мисао да, као какав шпански ђенерал, промени целу политичку ситуацију једном ненадном војном интервенцијом. Зашто поред свега тога није наредио да се пуца? Блазнавац се доцније жалио на Гарашанина; он није хтео да ради сасвим на своју руку, без знања свога министра, а његов министар није био за употребу оружја. 1 Изгледа да

1 Наговештаја о томе има и код М. С. Пироћанца, Наша завршна реч 17.

275

ТРИ ДАНА РЕВОЛУЦИЈЕ