Топола

ђанских дела било је 5880, а 1849, 10.980, дакле, двапут више; 1853, 14.257, а 1858, 27.895, без мало, опет двапут више. 1 Министар правде, Алекса Симић, кога то гомилање парница љути, налази да се наш народ „по већој части врло радо тера по судовима“. Наши се људи, каже он, не парниче из уверења да је право на њиховој страни, него из ината, или из жеље „да присвоје себи штогод туђе.“ „Неки се и за цванцик терају чак и до књаза“.- Да код нашега народа постоји ова парничарска црта, не спори нико; али, она није била једини узрок гомилању парница. Поред ње постојали су и други, важнији узроци. Одиста, око чега се свет највише парничио? Парничио се због баштине и због дугова, четрдесетих година, нарочито због баштине, педесетих, нарочито због дугова. Парннце због баштине биле су плод несређених имовинско-правних односа. Дуго времена није се тачно знало шта ]е чије; општинске и манастирске земље нису биле тачно омеђене; преноси имања нису се вршили уредно, није се нпр. при сваком преносу издавала тапија; још мање се пазило да се ништа од туђе земље не захвати. Отуда многобројни спорови око баштине, који су судовима задавали посла. Спорови ове врсте опздзју тек пошто се, с писаним законима и уређеним судовима, пренос непокретних добара подвео под одређене правне форме, а самовласно заузимање туђег земљишта почело сузбијати. Што се тиче парница због дугова, оне су без сумње стајале у вези са зеленаштвом, које се било раширило по земљи, и с презадуженошћу сељака. 3 Свакојако, намножење парница не објашњује се само парничарском цртом нашега народа, него такође и неким дубљим социјалним узроцима.

Остављајући велики број парница на страну, сви други разлози за претрпаност судова и споро суђење налазе се у њима самима.

Судови су тако организовани, да је брзо суђење готово немогућно. Инстанција има сувише. У грађанским парница.ма, противу сваке пресуде примирнтелног. тј. општинског суда могућна је жалба на Првостепени Суд; противу сваке пресуде Првостепеног Суда могућна апелата на Велики, тј. Апелациони Суд. И пошто се прођу те инстанције, остаје још жалба на Кнеза. Ова се проучава на два места: прво, у Министарству

' СА (1850) 502. СА (1854) 462. - СА (1859) 1045. 1 Алекса Симић, ор. сЊ, 16.

3 СА (1858) 409.

УСТАВОБРАНИТЕЉИ И ЊИХОВа ВЛАП.А