Топола

65

превеликог насиља Арнаута мухамеданаца. Од тих пак нових мухамеданаца неки су само променили српско име у турско, а у потаји су сачували своју веру; док су се други и тада јавно држали хришћанства. Али пошто су запали међу Арнауте, то су знали њихов језик 1 .

Ово је казивање интересантно, јер потиче од човека који је познавао тај крај. Сем тога патријарах Бркић у целом том спису без устезања признаје какав је где бројни однос хришћана према мухамеданцима. Види се јасно да њега ту није руководила тежња ранијих занесењака и авантуриста, који су у својим меморијалима и списима преувеличавали број хришћана и подносили нетачне извештаје, само да би створили добро расположење код заинтересованих за своја предузећа. Али је за нас у овој прилици Бркићево казивање о живљу у Ђаковиди и у њеној околини од нарочитог интереса зато што се одатле види да је јаче мухамеданизирање Срба православних извршено тек после 1737 год.,' 2 и што се процес мухамеданизирања православних Срба у то време налазио у истој фази, у којој је процес тамошњих Срба католика био сто година раније. 8

На тај начин српски живаљ у овим крајевима који се толико бунио против турске власти; који је трчао у сусрет сваком иноземцу што је хтео да ради против Турака; који је учествовао у свима народним покретима и за толико векова био најбољи бранилац православља примио је мухамеданство и

■СпомеиикХ, 51 а. Упор стр, 53 б. 2 I Б 1 Ц., 536.

3 В. горе на стр. 24—29. о АРИАУТИМА