Топола
46
Докле представниди примитивних племена са Севера осећају да је сваки од њих сам себи довољан и гледају у покрету само средство за спровођење племенске аутономије и за учвршћење свога господарства, дотле су се бегови са Југа већ почели осећати као класа, гледајући у покрету средство да своју класну владавину виде једнога дана распрострањену на целу Арбанију. Североарбанска племена схватају аутономнн покрет као тежњу за обнављање старих племенских аутономних привилегија; они су ватрени приврженици прежнвелих привилегија као што су и племенске организације уопште преживеле своје; а како су те тежње несагласне са модерним друштвеним развнтком и немогуће у модерној држави, оне су реакционарне и осуђене на пропаст. Али између Севера и Југа не постоји разлика само у схватању аутономије већ и у држању и делању за аутономију. Докле су планинци са Севера покретни, увек готови на устанак, бунтари, дотле су Тоске с Југа нека врста „теоретичара 11 арбанаскога аутономнога покрета. Планинци са Севера, Геге, налазе се тако рећи стално под оружјем, у моћ оружја једино се уздају и верују да задобијање права на ношење оружја значи што н задобијање свих осталих права. Јужњацн, међутим, изашли су из тога стања када је племе што и свет а пушка највећи аманет. Њихови имућнији редови, нарочито трговци и бегови, одбијају рекруте Порти, али би желели своју војску, одбијају чиновнике из Цариграда, али би хтели своје чиновнике; одбијајући турску власт они не желе повратак у старо стање племенске изолованости и анархије већ организацију ауто-