Топола

51

није постала је после Лондонске Конферендије ствар Европе. Али ма како одлука Лондонске Конферендије била изведена, установа аутономне Арбаније имаће за арбанаски народ значај једне политтке револуције, под чијим утицајем ће стари односи и навике живота претрпети вратоломно брзе промене. Тој новој тобожњој држави ми нећемо да проричемо судбину. Она ће несумњиво имати да се носи са већим тешкоћама него што су биле дуге и тешке порођајне муке од којих још увек пати. Она ће имати да се носи и са прошлошћу и са будућношћу. Прва јој је оставила у наслеђе: на Северу пламенску примитивност и искључивост, на Југу феудални сњ стем крајне неподношљивости, а и на Северу и ,на Југу непросвећеност народних маса, верску поцепаност и затуцаност, политичку раздробљеност, одсуство свакога саобраћаја међу племенима и покрајинама, немање никаква општега центра који би давао животу одређен правац. Овим незгодама које су дезорганизовале живот у Арбанији придружиће се у будућности не мање дезорганизаторски утицаји страних „пријатеља 11 , о којима искуство осталих балканских државица није мало. У борби са тим унутрашњим и спољашњим незгодама народне масе треба да буду онај непресушни извор нових сила и средстава. А народне масе баш и јесу те које се не виде иза патријархалнога ауторитета племенских вођа и испод бездушне експлоатације феудалних господара. У досадашњим догађајима и покретима оне су учествовале као обична оруђа ауторитативних племенских династа или беговске касте, Они нису чланови тога покрета као 4*