Топола

157

дух могао би ce послужити свим оним што смо рекли о људима утолико боље и о људима утолико горе и рећи готово ово : »Ако смо вас добро разумели, треба тежити да ce готово свуда каже »утолико боље к и изговорити ове две речи колико се год пута преко дана може. (( Извините, нисам ја тако мислио. Мојаје мисао ово : Треба y свима приликама и околностима живота тражити да одвојимо згодну страну и да ce послужимо том страном ; како би добили одважности, како би ce одушевили за одважне напоре, и како не би пустили да нас препреке савладају. Али, тим ce неће да каже да треба пошто пото и увек викати: утолико боље. Пре свега, то би било савршено смешно. Речи треба да ce прилагођавају приликама. Ако их употребљавате на дохват и без размишљања, личићете на онога човека који би сваки час понављао : радујем ce. Такав човек сретне каквога пријатеља и упути му овакво питање : »Како сте?“ Пријатељ му одговара: »Што ce здравља тиче, доста добро, али сам изгубио приличну суму новаца y једном индустријском предузећу. Радујем ce и баш ми je мило што сам вас видео,“ одговара онај други који није обратио пажње ни на своје питање ни на пријатељев одговор. Не само да не треба рећи утолико боље, не знајући зашто ce то каже, већ je врло опасно тежити да ce све и y свакој прилици сматра за добро. Да ли je допуштено каквом детету да рекне или да помисли утолико бољв, кад није одговорнло својој дужности, кад je преварило своје родитеље, кад je учинило неправо својим друговима. Сви ћемо сматрати да не. Напротив, y овом случају требало би рећи :! утолико горе,