Топола

187

Недавно сам посматрао с једнога моста брз ток једие реке. Вода je y њој била бистра п искричава, таман онаква какву воле пастрмке. Али, на жалост, y њој je бпло пастрмки врло мало. Зашто, рекох једном човеку који je био поред мене, нема више рибе y овој рецн која je тако погодна за њезино подизање и живот. Било je ту некад рибе. Али ; откако ce почео употребљавати дпнамрхт, риба је уништена y великим масама, и крупна и ситна. Многи су покушавали да ce риба опет намножи, али чпм ce после тога појавила по која риба, брзо ce гледало да ce и она ухвати па тај начин што je трована вода y реци негашеним кречом. Ето, то ce зове појести своје жито у зелен, или рибу док ce још није ни развила из икре. Река пуна рпбом право je народно благо. Одржавање овога богатства тражи само мало добре во.ве и доброг осећања. Довољно je не уништити извор на самом месту где ce појавио, то ће рећи ; убпјајући рибу док je још y икри, или док je још сасвим млада и мала. Сто малпх рибица тешко да су довољне за један оброк. Сто пастрмки од године дана вреде бар педесет динара, a сто пастрмки од две, три, пет година, вреде по неколико стотина динара, не рачунајући и сав онај подмладак који би за то време произвеле. Треба им дакле оставпти времена да порасту : малариба постаће великом, и својим множењем учпниће да he ce од једне родити хиљадама. Други пример. У понеким крајевима пуштају козе да брсте по планини, где хоће и шта xohe. Оне обрсте жбунове који су тек избили из земл>е, и ускоро планине остану тако голе и без шуме, да на крају крајева ни за козе не остане ништа