Топола

37

следити и њихове дугове. Таквога наслеђа свак тражи да ce ослободи што пре. Ko бп дакле терао y лудости дотле да сматра за рђава сина онога који би платио дугове свога оца плп свога деда? Хтети да останемо незналицама зато што и нашп предци не знађаху ни читати ни писати; пзјавити да смо им недостојни последницп зато што покушавамо да ce изобразимо, била би лудост као год и она мало пређашња. Па ипак има људи који и овако мпсле. 11, да би то.своје гледиште бранили, заклањају ce за поштовање традидије. Не слушајмо их. Незнање може бити традпција, али ипак je зато правп sao удес. Толпке несреће потичу са њ ; незнање иставља толике препреке бољем жпвоту, човечанству, да његова древност не треба да га заштићује, нити пак да учини да ce прогласп светим. Човек није стекао памети и интелигенцпје да постане, чамећи, што и устајала вода, по којој гамиже гад; напротив, човек их je стекао да ce њима послужи, како би јасније видео свој пут, и како би постао што бољп. Ако дакле прпонемо да одржимо какву традицпју, то треба да буде традидија оних људи којп су y сва времена покушавали да ce обавесте и да ce окруже доброчином светлошћу, a не традицпја пезиалица и оних који теже да одрже незнање. Порок je мрља духа. Ах ! и порок, такође, пма своју традицнју, и то традицпју тако стару, да ce ниједна врлина не може похвалитп да иде тако далеко y давшшу. Гадне мане, иепристојни обичаји, нечасии, који су противни поштовању које свак дугује своме телу, имају већ дубока корена. Вековима су их генерације преносиле једна другој, као што ce преноси гадна зараза. Хоћемо ли чувати ове пороке зато што су ста-