Топола

41

постати кобна ако ce не заустави y прописним границама; нема рбчи да ce ово довољно нагласи. Шивот нам, y осталом, y том погледу пружа одличну лекцију. Прошлост непрекидно одмиче, потискивана несавладљивом снагом времена. Старост п смрт нападају генерадије и одвлаче их y гроб. Људска дела и њихова цивилизадија ишчезавају да начине места новом, свежем животу. То нам доказује, и ако настава и искуства из прошлости треба да буду сматрани као драгоцене тековине, да ипак главно место треба да остане радљивости оних који сад живе. Мртви не треба да закрчују место живима. Но, то ce дешава свуда где су старе традиције заузеле свако место и затвориле све излазе. Живи не могу впше да мрдну; угушују ce. Њихове мисли и њихова радљивост, непрекидно упућивана мртвим стварима, на послетку завршују тим, што закржљави y гробној тескоби. Погледајте на шуме, и нека нам оне послуже за прпмер ! Кад je лишће трајало одређено време, опада, прекриљује земљу; читав слој тога лишћа покрива корен дрвећу, штити га, храни га својим садржајен и служи на то да потекне живахан сок младим изданцима који потерају свакогс пролећа. На тај начин шума напредује, напојена из корена снагом коју оставља старо лишће. Но ако бисте хтели одржати старо лпшће на дрвећу вештачким путем, после неколико година, дрвеће би изумрло услед нагомилавања мртвог лишћа. То би ce исто деснло и с људским друштвом, кад .би, на вештачки начин, успело да непрекидво трају обичаји из прошлости. Проговоримо сад коју о непаметиом служењу традицијом, која je, y осталом, пуна смисла и