Топола

89

што je наува испитзда и утврдида то je све површина ствари, језгро пак њихово остајо божанско. За првобитне људе, где још није бидо науке, која ће евојим имешша и формудама дати привидно објашњење ствари, васиона je там пре бида божанска, морада бити божанска. Првобитнн д>уди y том ce погдеду морају замисдити као деца, за које je y свету још све ново, само с том раздаком што су хо деца са способностима зредог човека. Природно je дакде што су ти првобитни људи вочеди да обожавају природу, да обожавају поједине објекте y њој, да замишљају да je и сама природа пуна Богова. A објект природе који je највише за обожавање, најчуднији продукт њен, то je човек. „Ми смо чудо чуда, ведика, нсразјашњива тајеа Бога“, веди Карлајд (стр. 14). И онда није чудо, што, кад ce je појавио први мисдадац, који je дао објашњење васионске тајне људима, који им je управо одрешио језик, који je изразио оно што су они сви осећади, ади нису могди да изразе, што, je тај први мисдидац сматран за Бога. И такав je случај са Одином. Кардајд не суиња y реадеу егзистенцију тога човека, и ако je данас y модв да ce сви ведики људк из старине, за чију ce егзистенцију не ноже сазнати на из каквих докумената, објаве за митска бића, која никада нису постојада. Тако je с Омиром, тако je и с Одином. Одрицати егзистендију таквих ведаких људи y првим почецима људске кудтуре значи неразуиети значај ведиких људи y кудтурном развитву : кад je и y доцније доба људске