Топола

94

стематичности y ввдагаве, осим тога и саи предиет није био тако таман и неодређен, да je Кардајдовој урођеној тежви за фантастичнам претеривавеи ствари давао маха. Док je есеј о Мухамеду најбољи, дотде je есеј о јунаку као песнику најсјајнији. Ту je Кардајд описао доиста пророчким речима удогу песниаа, само што je y исто доба и значај његов јако увећао. Данте и Шекспир преставници су му хероја као песеика, и они су по веговом мишљењу y исто доба и највећи пеениди свих времена. Дантеје иесник средвег века, душе вегове, онога шго су десет векова средвег века веровади и y чему су духовно живеди. Шексиир je преставник оног спољнег живота, који je творевина средвег века, он je тај жпвот сшисао, он je дао тедо вегово, док му je Давте изнео душу. Несрећан y своме земаљском животу, несрећан y љубави, y браку, y јавном животу, изгнан из своје отадбине. Данте обраћа сву пажву своју другоме свету п y опису веговом надази задатак свога патничког живота. Тако je постада „Божанска Комедија“, y којој je изражена квинтесенција катодвчких веровава y Средвем Веку. Пакао, Рај и Пургаторијум три су царства онога света, која оаисује Данте, и, на супрот обичном мишљеву да je опис Пакда најважнији део Дантеове песме, налази Кардајд, да су сва три деда од додједнаке песничке вредности. Гдавна карактеристика деда Дантеовог je та, што je оно доиста песма, што je дубока музакадна мисао