Топола

14

Ha пољу, где ce толике тешкоће јављају, двојинбм je већа дужност, која налаже, да нам je свугде пред очима оно старо правило научне критике : резултат je један тим поузданије утврђен, што су различитији путови посматрања, којим ce дошло до њега. Прелазеки физиолошку и патолошку литературу о мозгу последњих година без обзира на то правило и наилазеки на многе препирке и на многе несугласице сред обиља посматрања, која ce привидно супроте једна други.м, могли бисмо лако добити утисак, да je ту све непоуздано. Али када дамо себи труда, те прво одвојимо чињенице од претпоставака, a затим код посматраних чињеница издвојимо опет оне, до којих ce с разних страна дошло до сагласнога резултата, ствар ke одмах добити други вид. Око половине прошлога века нашао je бечки анатом Лудвих Тирк (Türk), да код извесних случајева узетости покрета један ред живчаних влакана, који ce може пратити од предње половине кичмене мождине до мозга, постепено нестаје, a то ce очито да подвести под општи физиолошки закон, по ком органи, који ce не вежбају, губе своју нормалну текстуру и напослетку пропадају. Даље je испитивање овога посматрања показало, да та живчана влакна иду пут одређене области мождане коре, која ce находи y теменом крају, y областн тако званих средишних вијуга. Двадесет година после тога покушала су, независно један од другога, два физиолога, y Немачкој Хицих (Hitzig), y Енглеској Ферије (Ferner), да пронађу, какво дејство има електрично дражење мождане површине y животиња. Поред посматрања, која ce нису слагала, нашао je и један и други, да дражење извесних тачно омеђених места изводи покрете мишића на cynpotnoj страни, и да наступају поремекаји y тој нстој групи мишнћа, ако ce уклоне она места мождане коре. Када ce на мајмуну, чији je мозак, како je распоређен y својој површини, најсличнији човекову, потражила та места, нашло ce, да су она y оној истој области, y коју, према патолошко-анатомском посматрању, иду живци захотимичне покрете, y области