Топола

25

отетн можебитн какво снажно „Сто му мука“, алн без те уобичајснс везе неће моћи именовати ни „сто“ ни- „мука“; У другим случајевима одржало ce само да и не, a све су остале речи поборављене. Још су значајнији случајеви, y којих као да су нестале управо само неке граматичке категорије, и замењују ce, уколико je то могућно, покретним знацима (гестима), a међутим болесници говоре уосталом беззапињања и без синтактнчких погрешака. Сва ce посматрања слажу y томе, да се на тај начин најпре заборављају именице, a међу овима пак прво ce губе из памћења заједничка имена и уопште речи, које означавају конкретне предмете. Заборављање заједничких имена јавља ce, као што je познато, и код здравих људи, a нарочито y дубљој старости. A како су заједнцчка имена најконкретнија међу именицама, то je психолошки сасвим разумљива чињеница, да ce речи као столица, сто, кућа и сличне лакше заборављају но такве као што су врлина, правда, живот и др. Па и јаче ce одржавање глагола и речца може подвести под исто гледиште. Јер и сам глагол, уколико већином радњу озна-. чава, која може од разних субјеката потицати и вршити ce ттод разним условима, има општији характер но именица. У овом смислу ј t'cehu апстрактније' но нож, светлиши. но светлост, uhu но иуш и т. д. И тако je дабогме екстреман случај, када о ком болеснику читамо, који иначе потпуно влада језиком, али je само прнморан, да све именице слаголом опише, те место ножице, говори чим ce сече, место прозор, кроз шта ce гледа, али тај екстремни случај има свој прости узор y уобичајеном заборављању заједничких имена. Ове појаве, којима нам ce чини, да смо преведени y она прастара времеиа, што их замишљају неки истраживачи језика, y којим ce језик састајао од самих глаголских корена, находе своје психолошко објашњење y том, што je слика једнога конкретнога предмета много јаснија и одређенија y нашој свести, но слика једне апстрактне радње. Због тога je за ову радњу реч постала готово једини заступник појма, док ce међутим лако подвлачи y дно свести реч, што озна-