Топола

37

само посредну реалност свега спољашњег искуства ; само наше мишљење и чуствовање je непосредни, и то једини непосредни предмет нашега сазнања. Управо je стога и немогућно помешати ову нашу духовну делатност с објектима посредне стварности, који добивају облик, y ком су нам дати, истом од те исте духовне делатности. 0 седишту душе, када под именом душе разумемо непосредни субјекат нашега мишљења и чуствовања, не можемо дакле уопште ни говорити. Душа није ништа друго.до само то мишљење и чу-ствовање, коме ми, не обзирући ce на предмете, на које ce односи и облик им даје, не можемо придати би облик, ни боју, ни тон. Места y простору заузимају само физички догађаји, који y нашем спољашњем искуству прате сваку духовну делатност, пошто и «ни припадају оним објектима посреднога искуства, којима наша свест даје облик по законима, што су y њој. И једва да je потребно рећи, да je духовно биће, пошто je једини предмет непосреднога сазнања, стога баш и извесније. Још срећније je подударање, што je уједно и етички од веће вредности. Због чулне je природе нашега мишљења додуше сва садржина нашега духовног живота везана за оне представе, којих нам предметн остају y њиховој унутрашњој природи сасвим непознати. Али рер закључака нас je довео до уверења, да смо окружени духовним бићима истога рода, за које нас везује заједничка тежња на иста морална добра. И то je уверење, које једино живот чини вредним живота. Оно ce уједно даје осећати и као морални постулат, да ce она истинитост ствари, што je скривена иза чулне завесе наших представа, слаже с духовним бићем, које ми носимо y себи.