Топола

НАПОМЕНЕ.

1 (Стр.З.) René Descartes (латински Renatus Cartesius 1596.—1650.) смагра ■ce као оснивач новије филозофнје, њиме je завршена борба против схола-стнке, фнлозофије средњега века. Пре свакога излагања и објашњавања по Декарту треба сумњашп y све. Да бн наука могла поставити што трајно ii необорнво, треба све, што сматрамо као нстинито, обоpitTii ii поново поставнтн. Сва наша схватања треба напустити, да бисмо -поставили на њнховЈ места боља, или и та иста, ако их разум оверн. Ja сумњам y све, да je свет такав, као што дш ce јавља, да има бога, да тело ван мене постоји, да судва п два четирн, али само једно није под пнтање.м, и то, да ja сам, који ту сумњу врши, постојим. Тако je Декарт дошао до свога чувеног ст'ава cogito, ergo sum (мнслим, дакле и јесам) н прогласио га као прво и најпоузданнје основно начело (принцип) аа свако сазнање. Cogitatio y Декарта не значи само мишљење или сазнате него свест уопште, све оне, што називамо непосредним нскуством. 2 (Стр. 4.) 0 узајамном односу нзмеђу душе н тела (свести н мозга! постоје више претпоставака, које ce могу свести на четирн, од којих je једна дуалнсштна н трн моннсшнчне. Дуалпзам тврдн, да душа и тело дејствују једно на друго као различита бића нли супстанције (Декарт); .шшернјалпзам доказује, да самО тело постоји, a душа je облик или продукат тела (Демок-рит, Ла Метри, Холбах, Бихнер, Фогт, Молешот); спнрншуалпзам тежн да докаже, да je тело само облнк или продукат једнога нли внше душевних бића (Хербарт, Лоце) ; моннзам (паралелизам, хииотеза идентнтета) прнзнаје као н дуалпзам разнолнкост душевннх и телесних појава и узима, да ce душа и тело, свест и мозак развијају као разлпчихи облици показивања једнога и истог бића (Спиноза, Фехнер, многн сувременн филозофи и природњаци).. ; (Стр. 5.) ТеорнЈу о жнвршннм духовпма (spiritus animales) поставно je нарочито Клаудије Гален (Claudius Galenus) y 2. веку после Хр. Декарт je прпмио н даље развио. По тој теорији су животни духовн најватренијп, најпокретљивији и најфинији делићи крвне течиости, који једини продиру из крвних судова y уске жнвчане цеви. 4 (Стр. 7.) Емануел Спеденборг (1688.—1772.) шведски мистичар, Засновао je религијску секту „Нови Јерусалим“ на темељу пантеизма. светски поредак ce одржава по њему „констабиловаиом“ (заједно постављенрм) хармонијом (в. напомену 6.). Сведенборг je тврдно, да je y својим внзијама имало везе с мртвима, с небеским бићима, па и са самим ■богом. Кант ra je назвао архнфавтастхш н сањалом и вели, да његоно