Топола

18

случај, као што ни физичар није подобан, да нам предскаже, шта се где у извесном тренутку мора ■догодити. Али ће јој свакако могућно бити, да изнађе извесна општа правила и норме, који би се могли све снова потврђивати у безбројној разноликости појединих појава. Али, запитаће метафизичар, када би се заиста постигао тај циљ, кад бисмо ми могли коегзистенцију и последни ред психичких аката ц њихов склоп од простијих догађаја, који се не би могли даље разлагати, тако тачно описати као који било добро познати нам спољашњи природни догађај да ли би тада знали што више о бићу душе него ли што сада знамо? С почетка заиста не! И најтачније описивање једнога поља појава оставља у тами њихов састав, све док нас не доведе до хипотезе, која објашњава, и из које би се опет могле извести поједине чињенице. Колико да су важна три закона, у којима нам је Кеплер изнео свој 1 посматрања о кретању планета, ипак нам она не објашњују склоп нашега сунчаног система; ово је учинила тек Њутонова гравнтациона теорнја; Али где би била гравитациона теорија без Кеплерових закона? Шта је подобан геније учинити на основи недовољнога знања, показао је Аристотел у својој физици. Да он није живео, средњим би веком овладала нека друга, од Аристотелове можебити сасвим различна спекулативна филозофија природе. Да пак после проналазака Галилеја и Кеплера није дошао ГВутон, то би свет, може бити нешто касније, али с истом поузданошћу доспео до гравитационе теорије, ~по којој звезде саме иду својим путовима. ПсихологЈ]ја ће по свој прилици чекати још дуго, док се и на њу узмогну примењивати оваква упоређења, па штавише у питању је и то, да ли ће се икада моћи постићи простији условн, који су вазда потребни, да би се добили основни природни закони. Али да ли ће когод озбиљно посумњати, да су хипотезе, које се оснивају на егзактном знању факата, боље но оне, у којих немаоваква знања?