Топола

ту исти однос као и код чулнцга опажаја, код кога смо такође свесни само о психичкој свези, али не и о елементима, који ступају у ту свезу. Али као 'што код чулнога опажаја ипак зато можемо изнаћи те елементе’и бар на хипотетски начин с њиховом помоћи дати себи рачун и о процесима, који делују при опажају, тако ће и код чустава бити задатак психологије, да" предузме неку врсту реконструкције оних догађаја, који не доспевају до наше свести. С тим се на сваки начин никако не тврди, да су ти елементи апсолутно несвесни, него само, да потпуно прелазе у резултујући ефекат,. слично као што се код представе вида, према интерпретацији најупотребљивије хипотезе, локални знак и инервациони осећаји губе у резултујућем опажају-г Деломице баш та особина резултујућих укупних ефеката условљава толико пута истицану тамност чустава. Ну још више доприноси томе дабогме њихова субјективна природа. Представа се својим развојем из спољашњих чулних утисака односи на објекте, и како да ове означимо, о томе се морамо споразумети са својом околином. С означеном речи утврђује се и ограничава представа. Битно. ее разликују у томе душевни покрети. Како се потреби, да, се душевни покрети саопште, одговара површним разликовањем њихових главних разреда (класа), тако се и специјалније субјективне танкостн чустава могу само осетити, а не и ближе одредитИ, у чему су. Ако се самим психолошким одређивањем разреда доприноси на тај начин, с једне стране, томе, да се побришу субјективне разлике, то се, с друге стране, исто тако стављају њим и границе, којенепостојеу ствари. Тако разликујемо пре свегага/ш битно различита унутрашња догађаја, ито чуство, захтевање (жељење) и вољу. Ова је апстракција доиста основана на правилном посматрању. Али ћемо оесумње упастиу психолошку заблуду, ако свако поједино душевно стање будемо посматрали или као чуствовање