Топола

18

стоји прости вољни акат, као непосредна унутрашња делатност, код које никако није ни у питању множина опречних мотива. Још и у једном другом односу треба поправити уобичајени психолошки појам о вољи. Пошто су они потендовани вољни акти, које као изборне радње разликујемо од простога хоћења, нарочито тада од практичне важности, када је наша воља управљена на различите мотиве спољашњих радња, то је у обичном значењу речи појам воље даље још сужен и тим, што се под њим разумевају обично оне изборне радње, које одлучују сиољашт радње. Овде се воља не ограничава само на потенцовани него још и на секундарни вољни акат. Јер очигледно је, да оној вољној одлуци, која изводи једну одређену радњу, мора претходити она вољна одлука, која се обраћа представи те радње. И тако има уопште воља двоструки правац. С једне стране управља се она унутра, обраћајући се извесним представама наше свести или штавише и непосредно подижући неприсутне представе у свест. С друге се стране управља споља, да изводи радње. С почетка ће морати увек спољашњем вољном акту лретходити унутрашњи. Али пошто је телесни покрет довољно увежбан, да се у сваком тренутку може прилагодити унутрашњем вољном импулсу к то експериментално посматрање под извесним условима не може више доказати приметну разлику у времену између схватања представе и од ње зависне радње, тако да у тим случајевима воља, као што се чини, у једном времено недељивом акту аперципује представу и пзводи од ње зависни телесни покрет. Схватајући хотимично представе, ми и деламо једновремено према тим представама. Воља је дакле, уколико то можемо извести из посматрања, исто тако првобитна душевпа функција као и представљање. Код најнижих животиња, код којих можемо доказати да истом имају чулних фунжција, јављају нам се и покрети, који нам се чине хоти-