Топола

у којој се потпуно губе различите компоненте. Додуше се може чинити као да је и воља у својим потенцованимоблицима резултанта вишепростих вољних аката. Али ту су сви вољни акти, изузимајући онај, који се уистини извршује, уистини присутни само као просте представе у нашој свести. Што се збиља хтело, само је једно. Што се једино симултано може спојити, то је заједннчна унутрашња и спољашња радња. Тада је пак последња радња само непосредноповратно дејство прве, правца воље на представу, а не засебни вољни акат. И тако можемо може бити с већим правом но што се иначе воља изводи из чуства, извести управо обратно из хоћења остале облике душевних покрета. Уистини код свих оних стања, која означујемо као чуство, захтевање, хоћење нису у питању фактични различити облици догађања, него процеси, који су уопште у међусобној вези, и које ми обележавамо разним именима једино према томе, да ли се једна или друга страна више истиче на њима. За разликовање чуства и представе важи углавном иста напомена. Признамо ли, да су и они уистини увек спојени, то питање о првенству чуства или представе остаје без смисла. Од Хербарта смо се навикли на то, да памћење, фантазију, памет и разум сматрамо као апстракције, које ми замишљањем уносимо у ток унутрашњега догађања, а не као силе, које изводе то догађање. Неће бити без користи напоменути, да је исто тако и с представљањем, чуствовањем и хоћењем.' Колико било да су нам ти изрази потребни, то се ипак не треба дати завести њиховом употребом, те заборавити, да су то само појмови, које смо ми сами створили.