Топола

вољи сасвим изван његове сфере. У питању је дакле једино само ово: шта се у нама фактички збива, када што било хоћемо, било да се то хоћење јавља у једној спољашњој радњи, било у ком свесном догађају, који остаје унутрашњи догађај? Одговор ћемо на ова питање према томе назвати „волунтаристичним“, ако се такво хоћење не изводи просто из осећаја или представа или нарочито из сложених спојева представа, из „интелектуалних“ догађаја. У том ћемо смислу не само она схватања морати убројити у интелектуалистична, којима је сама воља непосредно једна представа, н. пр. представа једнога покрета, или један интелектуални акат, него и таква, који ту умећу и један вољни акат. Јер ни овај није чисти психолошки догађај, као психолошки супстрат преостаје дакле у том случају опет само интелектуални процес. За емпиријски је волунтаризам с тим само собом дато, да он у вољном догађају не може видети елементарну садржину свести, која би се самостално иставила према осећају и према чуству, него само афективни ток, које је сложен од тих елемената, и особина обележја тога тока нису у његовим саставним деловима него у начину свезивања тих саставних делова. 0 ‘метафизичком волунтаризму види мој Сисшем филозофије бег РћИозорШе 2 , стр. 405. и даље) и Паулзенов Увод у филозофију (Рпебпсћ РаиЈзеп, Ешlећип§ 1п сПе РћћоворМе, стр. 116. и даље). Али Паулзен не лучи психолошки и метафизички волунтаризам један од другога и према томе н. пр. убраја Шопенхауера и у психолошки волунтаризам.