Топола

жарнжјој ж најчжстијој формж код 0 м и р а. у Библији и у народној иоезжјж. »Матерњж језжк рода људскога« уједно je ж жајчжстжјж пзраз жстжнско хуманога осећања, срдачног и живог саучешћа за природу нзван нас ж за природу у нама. Клиде се за то могу наћи у сваком људском срцу, а могу се једино развжти згоднжм' васпитањем и образовањем изнутра. Целу светску историју треба с_матратж таквим васпитањем у велико, васпжтањемза осећање жстжжско хуманога у човеку, васпптањем за хуманост. Таквжм ждејама утжче Xе рд ер на младе »оригнналне геније«, а особжто јако на младог Гетеа у Штрасбургу. Радост. коју човек налазж у свакож осећању које моћно дожжвљује, наводп га најпре на презжрање сваке жскључжво конвенционалне форме у .уметностж,-алж у исто време рађа и уверење о дубокој оправданостп сваке природне емоцжје код човека н нарочито доприносж томе, да посматра љубазно рођена осећања да се у њнма допада ж на љжма сунча. Последжца тога je бескрајно обогаћење унутрашњега живота, које je сплно жзражено у младжћским делпма Гетеа и Шплера као и другнх л-чеснпка у пержоду .•Sturm und Drang« -а. Ha то мжслж ж Шнлер. кад каже у уводу своје песме »Уметнждж«, да je човек »богат благом које су му недра тако дуго затајила«. Као у 15. ж 16. веку тако се ж данас осећа утидај антике. Она убрзава душевнж процес, којж je започео опжшш духовним развжћем у Немачкој п ужућује га у исто време на ждеално-хумано. Како су у доба ренесансе Цндеро и Сенека помагали да се формжра идеја једног унжверзалног тежзма, тако сада OмII р, Софо кл е и Пла т о помажу да се пречжстж осећање које се пресжпа н да радост. коју налазжмо у ономе што je чисто хумано, добије солждан облжк једне трајне ждеје. Тако je понжкао неохуманжзам. којж je тако дуго ж дубоко прожжмао и формирао образовање ж васжжтање у Немачкој. Он представља последњж ж највећж спрег индпвпдл г алпзма и унжверзализма, који нам je жкада жсторнја дала. Из најживљег осећања властите лжчности, што Гехе сматра највишом cpehOM земаљских сжнова, рађа се ту најдубље уверење у неко осећање хуманостж које жмају рвж људж. Да се то осећање све чжстжје п богатжје развија, држи се да je узвжшенж задатак најжлеменжтжјжх духова. Ш и л е р говорп о »космополжтској везж« која сада »спаја све главе које мпсле«, Кант у своме сппсу »Ка вечитом мжру« жзносж ндеал једдог »космоиолжтског устава«, док Гете ревносно радж на томе да установж једну »светску књжжевност« која ће пре свега прнказатж опште хумано као оно што je заједнжчко свжма нацжјама. Најнзразнтији тип тога једињења космополптизма н лжчне култ\ г ре

268