Топола

276

вечите и безвремене т. ј. непостале особине, које прлањају за практлчни ум и образују етичку структуру људске воље. структуру коју можемо а priori иознати али не п даље лзводлти. Ми смо ранпје потпуно достојно оденнли веллкл значај Кан т о в за развитак етике. Овде имамо само да покажемо на њему колико je априоржзам у етици недовољан. У често наведеном дирљлвом апострофирању дужностл у Крлтлцп практичнога ума *) ислољава се врло живо део К а н т о в моралпп жар, непоколебљлва чврстлна његове етичке вере, али нсто тако п савршена недовољност његовог моралног образложења. »Дужности! Тл узвшпено веллко име. која не садржшн ништа омнљено, што улагивање собом носи, већ захтеваш покорност, али и не претпш ничнм што би изазивало у души одвратност и заплашило, да би иокренула вољу. него постављаш само закон који сам од себе налази прпступа у душу, и против воље самим собом стиче поштовање (н ако не послушност), пред којпм све наклоности заиеме, ма да одмах потајно делају против њега, које je порекло достојно тебе и где се налазе корени твог племенитог рода, који с поносом одбпја свако сроство са наклоностима, и од ког je корена водити порекло неопходнн услов оне вредности коју само људи могу себи датп?« На то дубоко литање одговара Кан т: »Не ноже блтл 'плшта мање пего ibto човека уздиже пад самим њпм као једним делом чуллога света. што га везује за један ред стварп, којл може само разум да замислн и којл уједно под собом има целл чулни с-вет, а с њлм п човечију емллричЕП одредљиву егзлстенцију у времену и деллну свих цлљева. То није нлшта друго пего личлост т. ј. слобода л независност од механизма деле прлроде, алл уједно сматрана за моћ једнога бића, које je потчпњено особеним, наиме члсто практичним закоинма датим сопственин умом, дакле лпце, које je, пошто припада чулноме свету, потчлљено својој властитој лнчностл. уколлко уједно прппада пнтелнгпбном свету; што се онда ле треба чуднти. ако човек, припадајући л једном л другом свету, мора само с поштовањем да посматра своје сопстведо биће, у односу на своју групу и највишу намену. а законе псте са највећпм уважавањем.« И ни тражлмо као Кант порекло дужлостл. II мп се слажемо са великнм моралистом у томе, да je испуњавање дужпостл вредност, коју je човек сам себи створло л свакога дана понова ствара. Зато можемо да усвојнмо л први део његовог одговора, ако само његове речл протумачимо у нахпем смислу. И ми смо мпшљеља да

'*) Кн.игу I, >!, V, 91. издањс Хартенштајн.