Топола

294

старије н јаче, јер жх шхжхж власт и ауторит саме државе. То најбоље увиђамо у рату. Тако je сада, за време велнке светске катастрофе, много мжлиона људж страшном збиљом прожнвело хај анхагонизам. Заповести човечансхва забрањују нам да дирамо у својжну, у слободу и част нашпх ближњих; у миру све државе претварају ове здххеве у социјалне лмператиие, а у схању су ж спремне да нас натерају да им се покоравамо. У раху напротпв налаже мп држава у односу на непријатеље баш' противно. Морам све своје и физичке и духовне сжле да уложим, да бнх убијао нежржјахеље, лшпавао их слободе, да бих 1Ш нахудно ж да бих их надмудрио. Исторнскн развитак није успео до данас да уклонн са света. вапијућп антагонизам између морала рата и морала чира. Шта више ратни су се напори последњнх деденпја јако увећалн. Страховита утакмица у наоружању нагомилала je опасан барут. И самн научнпди енергично су бранили гледиште. да je држава само opraнжзација власти. Ратнички дух, то наслеђе пз прастарих дана људскога рода, често се неговао лотпуно свесно. на тај начкн што се дубоко у дечнје душе усађнвало дивљење за јунаштва.у рату. Надионални шовинпзам, који je у деветнаестом веку захватпо све шире слојеве. несумњиво да je jä-ко пооштрно антагонизам између држава и народа. У то су се појавплп врло пробитачнп прпвреднп мотпвн. Стална прнпрема за рат са својим све већпм постала je за читав један ред пндустрисклх предузећа извор -велдкпх богаства. Власници тих предз т зећа ведиком сидом својих капитала почели су утицатн на државну управу, што je још више ускорнло улаз у рат. Заједнпчким утицањем свију тнх околиостп сручпла се на нас страшна светска катастрофа, од чпјпх he последица пматн да пате вшпе десетнна годпна н победнпди и победноцп. Светски рат нпје само разорио живот ir здравље мплжонпма људи. нпје само унпшхио огромне пржвредпе ж умехнжчке вредносхж, него je још и у моралном погледу дејсхвовао управо разорно. У своме спису »Ка вечитом мжру« наводи Каит речи једног схарог Грка: »Рах је.рђав захо. шхо схвара много викге злжх људж него шхо их убжја« (VL, 432, жздање Хархенштајн). Све се вжше уверавамо у жалосну псхжнжхосх ове жзреке, када вждимо моралну жоджвљалосх коју je жзазвао светскж рат. Схога морају свж опж, којжма лежж на срцу вжши морални развжтак човечаисхва, не само очекжвахж ж желехж, него ж свжма силама радихж на хоме, да се поред жржвреДне, жоджхичке ж соцжјалне обнове шхо пре и са шхо већом енергијом охжочне и са моралном обиовом.