Топола

297

која сматрајући се једино организацијом властн сужава слободу својпх грађана. Тако je Вииелм ф о н Xу м б ол т, чија нам личиост можда најжнвље представља синтезу жндивидуализма тг унпверзалнзма, започео свој. књижевнички рад покушајем да одредтт граниде државној моћн. Он je у 25. годшш напустио државну службу, и тај Je његов корак био, како Je то згодно приметио Шпрангер, његово прво'признање хуманизма. Његова Je најприснпја тежња управљена самообразовању. »Да тражпм пут, коЈи би ме одвео највшпем циљу, чпнило мп се да Je моја судбнна.« Познатн 111 п л е р о в дистихон: Zur Nation euch zu bilden, ihr sucht es, Deutsche, vergebens. Bildet, ihr könnt es, dafür freier zu Menschen euch aus, има слнчну тендендију. Херберт Спенсер Je у своме спису »Man state« (Инджвпдуа према дрдаавж) протествбвао против свакога мешања државе у привредну и културну слободу nojeдпнца. Дуго времена пре њега Џон СтЈуарт Мил je. у своме спису »On liberty« (0 слободн) ‘исказао сличну мисао, п рекао да Je утпцај Јавнога мпшљења и традиције уперед против слободе. Све те тежње самосталнпх и отмених духова за апсолутном »емандипацијом од државе« не само да су потпуно неизводљиве, него Још воде, ако се конзеквешгно замисле до краЈа, врло сумњивим последидама. Заиста човек може стварно да жжви само у државној заједнидн и само у њоЈ да развдје своје способности. Међзлпм су егопстнчни нагони код претелгне већине тако јаки, да се Још за дуго не може битн без државне стеге, ако нећемо да буде озбжљно угрожен ’ заЈеднички живот. Нама Je дакле држава потребна са својпм социЈалшш императивима; али морамо и даље радити на томе, да овп социјалнп нмперативи постану у свести свију држављана моралне дужности. Међутим Je резултат историскога развитка био, да je постепено ојачала свест о људском достојанству стекла утицај на законодавство држава, и тиме у исто време битно проширила утпдајну сферу државе у смислу хуманости. Зато можемо извесно очекиватн, да he се развитак и даље кретатп у iictom правцу. Државе he се морати уредитп тако, да воде рачуна и о повећаним етичкнм потребама својих грађана и да ирилнком формулисаља својих содијалних императива строго пазе, да државдн налози не дођу у сукоб са налрзима човечанства. Напослетку мора доћи до тога, да државе приме у своје социјалне Iлреративе и саме заповестп човечанства, дајући им тако јачу обавезност. Али до тога могу доспети државе