Топола

308

ланду рд' ипдивидуа. Додуше, када би иеко рекао, да се не васиитаиа појединад, већ цео род, ja га не бих разумео, пошхо су род и врста само опшхн појмови, осим у колико они посхоје у појединпм бићима« (Књ. 9, гл. !.)• Псхина Х-ердер одмах примећује, да ии један појединац ннје сам од себе посхао човеком, и да je код свакога цела творевнна хуманосхи условљена традицијом н васпнхањем. Он признаје зависност нндивидуе од целине, али je не исппхује подробније. Хердер je пспхолог и философ исхорије, а и мехафизнчар н теолог. Али соцлјолошко гледишхе врло слабо познаје или никако и не познаје. Захо je похребно да се његова фшгософија исхорије допунп.*) Важан прилог хоме дао je Канх у своме маломе спису алп врло богахом садржином, »Idee zu einer allgemeinen Geschichte in weltbürgerlicher Absicht« (4. 141 fl'., Hartensteinschfe Ausgabe). Onnc je објављен 1784. Канх налазп, да део људски рад осхавља најпре тужан ухнсах: на посматрача којп мисли._ »Не можемо се ослободихи извесног негодовања када посматрамо цео љнхов рад на велнкој светској позорниди, н код овде-онДе привидне мудрости, најзад ипак видимо да je све укупно проткано лудошћу, дехињастом сујехом, а чесхо и детињасхом пакошћу и жудњом за разораваљем«. »За филрсофа, пошхо не може да претпостави код људи п љихове укупне игре никакву дичну намеру, не осхаје нжпха друго до да покуша, не би ли охкрпо у хом бесмпсленом развоју људских схвари неку нам ер у прир о де, пз које бн ипак било могуће по иеком одређеном плану прпроде извесхи историју створова који раде‘без икаквог плана« (4. 144). Кант хражп упусхва за хакву исхорију, па пх онда даје у девех важних параграфа које украхко објашњава. Тако је он мшпљења, да су све прпродне способности одређене да.се похпуно п целпсходно развпју, али да се оне способности код човека које »цпљају на употребу његовога ума« не развпјају у свакој ииднвидуи потиуно. већ само у врсхи. Природа je даље ствррнла човека хако, »да он. све што прелазп механпчку диспозпцпју његове жнвотињсре егзисхенције, производи потпуно из самога себе«. Сада пак следује несумљпво најважнпја содпјолошка "и исхориско-философска мисао, коју Кан т овако форм^ глпше у четвртој тачкн својих упустава: »Срество, којим се прпрода

*) Хердерову мпсао, да je крајњп цпљ неторпје хумаиост, прпхватпо је на широј осиовпцп, у исшпје време понова Лоце у своме »Мпкрокозму« п Вунх у свом иовом делу: »Die Elemente der Völkerpsychologie. Grundlinien einer psychologischen Entwicklungsgeschichte der Menschheit« (1912). Ha основу исихологпје народа трудн се Вупт да докаже стварнп развптак ка хумлноетп.