Топола

служи да остварн развжтак ,свих свбјжх способности јесте њин антагонжзам у друштву. уколико овај на крају жпак постаје узроком једног закоиитог реда. Под антагонизмом подразумевам код људл недружевну друже вно ст т. ј. њжхову наклоност да ступају у друштво, наклоност везана за' један општи отпор, којн стално прети да то друштво раздвоји. • По iioiie je мишљењу овде Ка н т додирнуо главно пжтање људскога развжтка и обухватио својдм гснијалним догледом најдубљж проблем фдлософжје историје. Променљнви односи којж постоје жзмеђу друштва и индивидуе сачшвавају главну садржжну историје. Највпшим задатком ж джљем истордје можемо да сматрамо такво формжрање односа које би нас потпуно задовољало, т. ј. потнуну сннтезу нндпвидуализма и содијалнзма. К а н т јасно пржказује, како та борба напреже све људске снаге п водн све чвршћнм друштвешш организацијама. Moje je уверење да je ту учињеда само једна омашка, а она je у томе, што Ка н т сматра »недружевну дружевност« джсхармонијом која још од прапочетка влада у људској прнродн. To je претпоставка која je везана за његову особиту љубав према а priori. Међутим je ова дисхармонија стварно продукат развжћа ж подноси у току времена најразноврсније варжјаджје. Данас je најважнжјж задатак философије исторжје ж соцжјологије, да жстражује те промене у свима областима културнога жнвота.*) У даљжм упуствжма показује Кант. како жз ове недружевне дружевностж сдедује потреба да се створж грађанско друштво које he управљатж општжм правом. По Кан т у je овај проблем најтежи, ж зато тек додкан пржступа њему. Задатак државе не може бжтж решен, ако се у жсто време не уредж ж узајамнж однос међу државама. »Можемо дакле жсторжју људскога рода сматратж жспуњавањем једног скривеног плана природе, да створж устав који би бжо у себж, а за ту сврху и споља савршен, као једино стање у којем бп она могла потпуно развжти све своје способностн у човечанству.« (4,153.) »Фжлософскж покушај да се обрадж општа жсторжја света чо плану пржроде, коме je циљ савршено грађанско уједжњеље у људском роду, мора се сматратж могућжм ж за сам • тај смер коржстан.« К а н т нам дакле каже, да je смжсао ж диљ жсторжје, да створи један што je могуће савршенији устав, ж да се томе циљу може джректно коржстжтж непрестанжм размпшљањем о жсторжском

'Л Куиб Франке je врло духовито применио то гледпште иа исторпју књпжевностп у својој врло поучној кљизп »Die Kultiinverte der deutschen Literatiir« (I. Baud, 1010).

309