Топола

веку, н у којој се показало да je нерчжгдеджа аритметжка моШија од очжгледне геометрије, такође je много допржнела томе. да се апстрактном мжшљењу као нзвору сазнања да првенство над чулима. Тада није ннко тражжо извор тжх тако несумњжво поузданих математжчкжх судова у чулном посматрању, него се уопште веровало, да ту ум потпуно из самрга себе црпе п да je баш зато, што je потпуно слободан од сваког утпцаја опсене коју појава вршн, његов рад тако апсолутно спгуран. Заслута je Кантова, да je првн поставио пптање. да лж je овако веровање оправдано. Његово питање гласн; »Како je могућна чпста математика?« а одговор на њега није сасвим интелектуалцстички. Кан т je увереља, да чула дају матержјал за сазнање н тек тиме побуђују разум да врпш функдије, које ,су му урођене. Алж сазнање постаје тек пошто je разум дао облик грађи. коју су му чула дала. Разум даје природи сопствену законитосх и тако постаје. према лознатој изреци Канто в о ј, законодавцем прнроде. Али Кант иде за један важан корак даље. По њему : разум имаправо да оперпше са својим основнжм појмовима, (категоржјама) п изван гранида очжгледнога, »где уосталом мжсао о објекту може још увек имати својжх жстжжскжх ж кориснжх последида за умну употребу субјекта«. (Kritik der reinen Vernunft, 2. Aufl., § 27. 111. 135 in der Hartensteinschen Ausgabe.) Од овбг делжмжчдог пуномоћства, којж овде даје К а н т разуму, учжттжо je X е г е.л тако издашну унотребу, да више лнтелект нжје бжо само законодавац, него je управо постао твордем пржроде. По њему je суштина света духовна. а наши појмовж својжм дијалектжчкжм развојем представљају збивање у томе светл'. Тако je жнтелектуалжзам дошао до кулминадије, и наше се мжшљење сасвим удалжло од своје материјалне основе, од чулног опажања. Према томе je сасма пржродно што je опет ттравад нашега мжптљеља постао још више санзуалжстжчан. Нема сумње да интелектуализам жма право кад тврдж, да мора наш разум дадаоблжк сваком чулном опажању, да бп се добило истжнско саанање, које бж било за употребу. Ова активносх нашега мишљења у давању облика ж стварању о дн о са, створжла je у току времена многобројне облжке и срества за мишљење. која су нам тако рећж прешла у крв. Између бсталжх je такво једно срество појам стварж са мноиш ознакама илж с у бс т а н ц а ж а тр ж б у т, а такво je даље. ж п о ј а м у з р о ч н о ст и, које морамо да пржменимо на свако збжвање. Онда се лако дешава. да се овж појмови сматрају као првоб ж т н а пмов ж н а ра-

Увод у фнлософију