Топола

лиде мајчино. Дозвали еу Је одмах, д знам како сам се поново успавао под мађијскпм мпловањем њене руке, под благим пољупдима п речима, које су подрхтавале од необичне нежностп. Од тога -дана сећам се свега..

Ускоро после тога, мати оде у Београд на чикаИкину свадбу. Са н>ом оде и дед, а мене оставпше бризи бабиној, и ја се разболим још истога дана. Болест је била јака и лекар, Јерменин, био је забринут. Чнни ми се да га још видпм онако малог, погурена, ситна мршава лица и очију јако упалих. Сећам се да је нешто радио око мене са неким направама, које су ме плашиле својим обликом и сјајем. Плакао сам, мада ме нпшта нпје болело, и изнемоглим гласом тражио мајку.

Било је то у великој соби. Мрак је падао, и под његовим плаштом пшчезавали су предмети у одаји и напољу. Лежао сам на бабиним рукама; она ме држала п шетала полагано по соби: глава ми је почивала клонуло на њену рамену, а у ушима брујао је тужан звук њена гласа, у коме сам осећао једва задржавани плач.

Утом се у ходнику зачуо шапат неколико гласова н пригушено јецање. Баба ме положила на креветац и журно изишла. Срце ми је куцало радошћу и надом да је то дошла мајка. Врата се отворила, и на њима се указа мати,. уилакана п несрећна! Угледао сам је, познао је, иако је била помрчпна. Осмехнуо сам се, осећајући како ми се враћа жнвот, па је обгрлио око врата. Запитао сам је слабим алп срећним гласом ; Ах, мајко, где си тако дуго бпла? Изгледао јој мој глас као прекор. Обгрлила ме свега и, положившн главу на моје узглавље, љубпла ме плачући, прекоревајућп себе и ужасавајући се од помисли да ме је могла пзгубити. Осећала је и сама колико њеио присуство утиче на мене, н како ме њена љубав враћа у жпвот, па ми је понављала тихо, као да ме хтела успавати звуком свога гласа: Олатки сине мој! Слатки сине мој!

10

СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.