Топола

вао је са децом која се ређала крај стола: старијн су бежали у дно. знајућн тежину љегове руке, а млађн му седели слободно уз колено, загшткнвали га о којечему, нашто је он кратко одговарао својнм строгпм гласом. По ручку је одлазио у дућан, како бн отац и стрпц могли доћн на обед. Та софра била јсмного веселнја од прве, мада се журило на рад. После су долазнле слуге.

Вечеравалн смо сви заједно п у највећој тишини. Он је по вечерп одмах одлазио у своју одају. Одахнули бисмо; баба би обгрлпла руком које од. деце и отпочпњала да пева својим танким гласом. Нншта се лепше не може замислпти од те слике, од. лица која сијају радошћу, од складне чари гласова и од те собе у чнјем ваздуху пма нечега свечаног и мирног! Из горње куће слушао ју је дед и одобраваомргодно, као да се бојао да ће учнпити себп великеуступке, ако прнзна да му она весели срце.

Бнло је дана кад је п он учествовао у весељу о слави. Како ми је тада био познат и драг! Тада меје узимао на крнло н певао ми својнм свежим гласом. Ја бих се уплашено шћућурио на његовпм коленима, и преклињућп гледао у мајку, која мп једавала знак да останем миран. Али доцннје, кад. би се под таванпцом разлегао његов јак глас, те затрептао пламен у светиљке, ја бнх наслањао главу на његове широке груди и осећао се добро, тако добро.... Какав човек! Често пута сам га гледао у дућану, где је толнко био у додпру са људнма свакеврсте. У односпма са њима бно је врло озбиљан л ретко се смејао, али му је лпце губпло од вечитесрдитостп и носило на себп отисак опога што товорн, што мисли исказати. Али и са њима опажао сењнхов заповедннчкп дух, навнкнут на покорност. Пред убедљивошћу његова гласа и искрепости у изразу и очнма, падале су све препреке п свако одупнрање било је узалудно. У његову држаљу бнло јенечега мађијског н силног, те је увек побеђнвао вољом. окретношћу духа и надмоћношћу човека којн, зба шта хоће.

32

СРПСКА КЊПЖЕВНА ЗАДРУГА.