Топола

спокојства због ље. С времена на време отварала су се врата на љеној соби, те би је гушио дим дувана, а његова сестра, која је била неосетљива за љу као и он, нитала је онако с врата: „Треба ли ти што, Радо?”

После дугих мука, од којпх јој је остао црн траг у души, она се прпднгла, поноситија него пкад, п тврдо одлучна да више не попушта. Предала се раду, једином спасноцу у патљама, и пронашла старе, добро познате радости међу децом, а није се нп трудпла да сакрпје од мужа промену која се извршила у љој. Алп кад је дошла старост и прпстпгоше унучад, он се осећао усамљен и поред пуне куће. Знао је да у баби има друга везана дужношћу, но ннје смео потражити у ње духовног ослонца, тако потребна у старим данима, кад престаје потреба љубави, п кад међ’ супружницпма завлада потпуна једнакост душа. Кајао се и то брижљпво крио у себи. Освртао се па гледао у прошлост љихова живота и видео да нема ни за шта да је прекори. Пекла га је мпсао да нпје умео разумети љубав коју је пмао уза се. Више пута је хтео приблнжитн јој се п осетити њену душу као негда, али је виђао окружену децом, која су је чувала од љегове напраситости. Како је бпла срећна у сравњењу са њим! Мир који је владао њоме бно је изражаван њенпм јединим оком, благим покретима тела, а складан глас исказивао је мпслн на дубок начин јако осетљива створења. У тим тренуцима била му је дража него икада! Чинило му се да нема бића које би испољавало доброту, бол п радост чонечаискијим језиком. Како је доцкан сазнао да ни у чијим очнма пије могао прочитати толпку чистоту мислн, н да ни у кога душа нпје могла тако брзо прећн из срца у реч! Ове је бнло узалуд. Црни завој скривао је шупље псцурело око н страшном речитошћу подсећао га на прошлост, кад је бпо срећан не знајућн. Обарао је главу и ћутећи одлазио у дућап... 0, баба! Зашто си била тако добра? Зашто си нас рађала слабе и неприпремљене за живот? Зашто

46

СРПСКА КЊИЖЕВНА 34ЛРУГА.