Топола

рошко одело, са белом крагном и малом невешто везаном машном, чудпо одскаче од остале разнолике шошње.

Доле су, у првом реду, стари људи, обучени у чакшире и гуњ, са шареним појасима и ципелама, од чијих шиљатих врхова и црне коже необично одударају као снег беле чарапе. Средњн ред је смешан мешавином народне ношње, у коју су унели по нешто од онога што се у то доба почело називати „мода”. Трећи ред је заступљен самим младићима који се јасно истичу. Ту се виде и разликују капути са шареним прслуцима, као и широке панталоне испод чијих ногавица се једва назнру врхови заши-љених ципела. Има се чему пасмејати, посматрајући ту слику. Поред јако накривљених шубара, запажа се и какав шешир, којн се једва држи на врху неке главе и зачуђено се смешка себи, своме сопственику и целој групи! Ту је у последњем реду мој отац. Он је окренут мало улево, те му се види орловски профил и голобрадо, црнпурасто лице. Машта ме преноси свом снагом у то доба, и гледам радознало у све што је на њему. Највећу ми пажњу привлачи његова бела кошуља, са обореном јаком, без кравате, п шарен прсник којим се шири и пресјајкује ланац што у џеповима држи сат и кључеве од касе. Запамтио сам га добро последњих година, па зато гледам зачуђено у љегово срећио лице, и узалуд тражим онај горак осмејак који је последњих дана запечатио његове црте. Он је био 'прво дете у родитеља и у томе је сва несрећа његова, јер је био осуђен да и сувише рано упозна све радости и горчину живота. Носио ,је з ■себи отисак бабине душе и био, па своју несрећу, неподложан јаким особинама очевим. Растао је сањало, тих и великодушан, те је знао увек да нађе разлога да затвори очи пред туђом грешком и да је опрости. Био је наиваи, често пута слаб и пеодлучан у својим намерама, али увек искрен. Највећа љегова била је песма, која код њега пије 4*

51

ДО ПОСЛЕДЊЕГ ДАХА.