Топола

једпичка размишљања, били су му кориснији негосва вика дедпна. Ту је, са маЈком, упозиавао себе, запажао своје слабости и јачао разум новнм опажањем, на које га је наводио њен трезвени дух, па сазревао потпомогнут независношћу самога себе у њену присуству. Та се вечерња идила прекидала дединим уласком у собу; село би се за сто и ћутећи вечаравало. По обеду је примао наређења, изговорана увек срдитим гласом, иа одлазио у своју собу на одмор.

Билн су очигледно задовољни са њим, само му то нису хтели показати. Његово ирисуство у дућану било је иеоцењиво, јер се дед одавао пословима који су му доносили више користи него роба у радњи. Свега једанпут показали су му да цене његов рад,. кад се дсд вратио једном из Београда, па му бацио на сто, не говорећи ни речи, златан лаиац на коме су бнли причвршћени кључеви од касе и сат. То је збиља заслужио, јер му мати није могла помоћи нн у чему; оиа није могла играти улогу посредника све до неколико година пред смрт. Њој је било ускраћено задовољство да буде духовна споиа између њега и мужа, а то јој је било врло тешко, јер је знала колико годи одраслој деци заузимање мајчиио да се савлада отпор очев. Сви покушаји у томе погледу одбили су се о ледеио лице дедиио; он је захтевао да му сваки изиђе пред очи и да искаже своју молбу. „Ствараш од њих људе пресавијених леђа и кукавицеГ викао је он. Она је ћутала и увиђала да јој је, као каквом војнику, опљачкана личност његовом вољом. Знала је да деду не може ништа поколебатп у уверењу, да она није способна ни за какав посао у који је требало унети расуђивања и предвиђања. Он јој је

ограничио дужности па телесно подизање деце, одричући јој сваку способност, да од њих створи јаке људе и да им да добар правац за живот. Дед је волео мога оца оиако како се може волети дете, које прво пристигие и подметне свесрдно леђа да умањи терет који пада на плећа родите-

55

ДО ПОСЛЕДЊЕГ Д*ХА.