Топола

и жалио се, уносећи у глас толико искреног и жалостивог, да јој се стезало срце. Знала је да га савлада и да нађе разлога којн би оправдали оца у очима синовљевим, а да у њему не увреди самољубље. На тај нанин, она је у њему сузбијала размаженост и навпкавала га на потпуну покорност оцу. Пред каквом ненравдом, или прекором намерно упућенпм на очпма целога света, да би што јаче осетио казну, он је одлазпо кући сузннх очпју, сумњајући у љубав очеву према себи, а враћао се у дућан преображен, потресен мајчином нежпошћу и саветнма. Пред њепнм осмејком свакп је бол био далеко, а повезано око указнвало му је докле је она пшла у оданости п говорпло да се пред дужношћу никад нв уступа.

У вече би мрак обавио својом тајанственом дражи варошицу. Затварао је дућап и одлазпо кући. Пека чудна, чежњива тишина владала бп кругом, н дугуљаста и протегљаста прплика Озрепа оцртавала се нејасно на небу, п пмала нечега подмуклог. Из парка вребала га помрчина густог дрвећа; он је пролазио пијацу осећајућн сву изразптост природе која је чезнула за одмором. Пшао је задовољан, п мислио на тренутак када ће крај свеће угледатн мајчино лнце п њен срећан осмејак којим је увек поздрављала његов долазак. Често пута је затицао како успављује брата у колевци н пева му гласом који се лелујао п уноспо немир у душу. Разнежен до срца, он би пришао, спуштао јој захвалан нољубац на руку и прошапутао јој: „Добро вече, нано!“

Она би се насмејала и показала му очима на братића који је мирио спавао, па му обавијала руке око врата, сагињала га до себе п одговарала му својпм милујућим гласом: „Добро вече, ГајкоГ Пастао би тих разговор. Он јој прнчао о раду у дућаиу, о пазару, о догађајима у варошици, п често пута, пропраћајућн све то сопственим мпслима, разрогачио ■очи од чуда, видећи да мати има сасвнм друкчнје ■мишљење. Ти њихови разговори удвоје, као и за-

54

СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАПРУГА.