Топола

своје стидљнвостп, па са нестрпљењем опекивао да дође недеља, да иде у село, где ће се надисати ваздуха и бити слободан.

Враћао се у вене са претовареним колима. Пустио би коња да иде ногу пред ногу и певао, продирући својим гласом кроз мрак. Кроз угашену светлост и живост у пределу пиркао би весело ветрић, и носио његов глас који се губио, као да је прогутан тмином. Гдегде, на Озрену, видела се ватра, и промукло лајање паса изазивало слику пастира који уз светлост сања о прошлостн, док верни пратилац,напуљених ушију, продире нулима кроз таму. Летња, топла ноћ владала би под намрштеним небом и нинила утисак да су крајеви ишчезли, а не обавијени мраком, и он се полагано приближавао паланди, која је спокојно светлуцала и позивала на одмор. То су бнли срећни тренуци, ти одласци у село,где је смео дати маха мислима, не обуздајући себе. На селу, међу људима који су га познавали и у њему гледали рођатса из вароши, његовој стидљивости није било места. Ту је његова доброћудна шала налазила одзива међу сељацима које је добро познавао и волео. Говорио им Је њиховим језиком, и мнсли изражавао као и они. Био им је свој покретима, изгледом, простотом навика; његова доброћудност имала је искреност човека из народа. Он их је волео љубавЉ У У којој није било ничега прорачунатог, исказујући им пријатељство каквом шалом, која би несташно прелетела преко усана, не врећајући никога. Остављао их очаране својом младошћу и добротом њима својственом, па идуће недеље одлазио у друго село, где је каквом шалом избрисао за тренутак неку пргавост свога оца, и доводио ствари у ред. Али поред свега тога, имао је тешких тренутака у дућану, где је често трпео грдњу ни за шта, јер је дед, ако је. имао што да му замери за какву

ситиицу, чинио то тако намрштена лица и са толиком безобзирношћу, да је савет изгледао вшпе као прекор. Осетљив и увређен, он Је одлазио маЈци

53

ДО ПОСЛЕДЊЕГ ДАХА