Топола

махрао како се под његовом руком развија благодно дрвеће, па разговарао са њим, давао ■ му полета и певушио полагано. Он жх је подизао рукама које су им миловале лишће, ж шалећи се дрмао жм грану у знак нежности. Исказивао им је своју наклоност веселим лицем, илж звиздуком дивљења пред њиховим напредовањем. Обилазио их је сваког дана, бодржо ихсвојим присуством, говорио и тепао као живим бићима, жли упућивао прекоре на безазлен напин који је одисао љубављу, а пред мрак им долазио поново, гледао их брижно, старајући се да му ништа не умакне погледу што би требало урадити сутрадан. Проводио је део дан на њиви или обору, радећи подједнако са надничарима. Подстицао их својим примером и, веселећи их шалом или песмом, давао им много више воље за рад него непробојно лице дедино. Нико се није знао окружити поштовањем и другарством од радника као он. Чим би се појавио на њиви, његова снажна прилика, подбочена на штап, поздрављала жх је осмехом који је храбрио. Између њега и тих људи опаљених лица и тврдих. испуцалих руку, владала је сагласност другова који заједнички доприносе послу. Њихове жене и деца звале су га нарочитим именом, у коме је било толико простог и неизвештаченог. Радећи са њима, он им је заповедао осмехом или покретом руке, и у свему томе било је више молбе него заповести. Увече, задовољан проведеним даном, враћао се кући, док је сунце полагано залазило иза клисурских плаиина и златило врхове Озрена и Ртња. Ишао је увек лагано, замишљен, оборене главе и, наслањајући се на вишњев штап, удисао тежак мирис босиљка који би увек узабрао пред полазак. Појавио би се на вратима дворишта, бришући марамом ознојено чело, поздрављајући нас својим осмехом, који је доносио толико вере за будућиост. Притрчали бисмо му ми, деца, и отимали се да му пољубимо руку и прпхватимо штап, а он се смеш-

57

ДО ПОСЛЕДЊЕГ ДАХА,