Топола

као задовољно и шибао нас шаљнво босиљком по лице. .

То је бпо човек кога ништа није могло пзменити. Никаква непЈзавда није му мог.па утиспугн у душу горчину и нагнати га да се свети. Праштао је са хришћанском великолушпошћу, која ће му доцније бити толико трагоцена, кад буде патио. Љегови другови са робије, вратили су се кућама пречишћених појмова о држави и људима, а оп остао увек исти. Патње га нису очеличиле нптп створпле од њега чоиека сиособпа да позпа живот. Благ до слабости, рђаво припремљен за борбу, идеалиста који је остале судио ио себи, он је увек попуштао срцу, доиуштајућн да буде преварен брзо п лако. Цело његово држање имало је нечега неодлучпог п меког. Требало је видетн му покрете, у којима је унск било оклевања и сумње, па да се у њему заиази човек сувишс добар да би се могао одупрети другоме и сувнше сањало да бн могао разумети живот. Пзражавао се стидљиво, као да му недостаје даха. У почетку би каква мисао изненађивала дубииом осећаља, маштом и полетом, па бнла брзо прекинута стпдом да допрши до краја. Увиђао је и сам колико у његовим речима има болећивости која је смешна, као и схватања удаљенпх од стварпости, те се заустављао и допуштао да га гуше оссћања, којима иије смео дати израза. То није значило оскудицу духа који је каткад наилазио излива пред пагоном веселостн, када се реч сливала течпо, окретио нсказива.та какну мисао, нагонећи на смех начииом изговараља и богаством речи.

Али од све стидљнвосит и муцања пије било ли трага у песмтт, која је оставл.ала шнроко иоље љеговој осетљивости. Ту је он био свој. Мелодија га помагала да д 1 себе и пружала му ширпне. Песма је нарочито пспол.авала његову плашљииост и дух пуи полета. Пајјаче је била изражеиа п.егова душа, стиорена да волн, да осећа, да пати. Пеиајући сиојим таиким гласом, он је владао њиме иеограничеио и слободио, миловао слух слушалаца, губпо се н

58

СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.