Топола

јачао, ношен осећањем, уљуљкиван сопственим звуком.

Много је знао да пева! Ту је дрхтао цео, као да је знао да ће Једнога дана задвилети, ужаспути се живота и људи. Иије ни слутио да пева своје будуће јаде и старост, коју ће наланка изложити подсмеху и упљувати је.

ХП

Године су пролазиле и ставиле између лрошлости и садашњости неколико гробова, који су једини остаци негдашњег живота. Они указују речито на ништавило живота и, заштићени законом од личне својине, подсмевају се људској грамжљивости, па показују пут где се свршава свака себичност н где је она немогућа... Они спавају ту вечним сном, како кажу песници. Ту, под густим хладом трешања, одмарају се они који су пали у борби са људима. Зимн се внше љихових гробова завитла кошава, и њен јаук се разпоси долином као кајаље. Ништа не ремети њихов мир под земљом која их је матерински примила у своја недра, штитећи их истуреним бедрима од> сваке напасти. Њима су уштеђени болови; јаук не силази више са усапа, уздах не пара груди. Под последњим грчем смрти затвориле су се очи насићене живота, у коме су сусретале само лицемерство. Земља нх чува од сваког гањања и понижеља. Данас су они неми и свете се за све не-

правде и оглушују о сваку молбу. Пред њиховим скрштепим рукама, и мраморпим лицем, поклонили су се издајпички сви они који су живели од њихова зноја и црпли до краја њихову наивност. Све је свршено, све је обавијено непровидним велом тајне пред сухом, накривљеном крстачом, која као да посрће под ништавним третом једног сасушеног венчића.

Они су жртве времена које нису могли разуметж. Пали су због поноситости и одупирања Молоху, као и толики други. С колена на колено преносила се духовна несавитљивост и тежња да се

59

ДО ПОСЛЕДЊЕГ ДАХА.