Топола

нутака господарио сам собом н давао својпм речпма убедљивост какву сам желео. Осетио бих одмах како дршће душа у моје- жртве, али бих се згадио од мах на себе самога, и у накнаду давао оно што ми је најдраже ; најпрнсннји део себе. Бити јак ! Ја се подсмевам томе! Гледајући чудну мешавину венерње светлостп, упоређујем себе са долином у којој влада мрак, док врховп планина, позлаћенп сундем, означују својом окрвављеном светлошћу сву непзмерност простора, који ће за кратко време обгрлити мој дух, сада сужен п мучен у бедном телу са отеченпм ногама. Ја се радујем томе. Вннућу се свом силином кроз етар, кроз бескрај васионе, у којој ће се мој живот на земљи чинити као хиљадитп део секунде. Како ћу се слатко насмејати свима патњама на земљп! Како ће мп бити смешна људска сићушност, њиховн боловп, радости и наде! Бпти јак! Ја ћу то бити тамо, и не жалим што сам данас слаб!

Ипак, још није дошао свршетак живота, члјн се последњи одсеви гасе у мени. Сутра ће попово заиграти мистрал кроз насмејану Провансу. Заошипуће се бесно китњастн врхови јужњачког растпња и тихих маслина, чнје лишће даје одблесак сребра зеленилу. Закрнчаће весело у ваздуху галебови; пратиће их разуздана вика морнара п песма рнбара. Проћиће рано у јутру испод мога прозора поворке радника и радница журећи на посао, п њихов смсх вређаће као и увек моје ухо. Живео сам њиховим животом готово две годпне, па их зато гледам сваког вечера очима замагљеним од суза немоћн. Они пролазе хитно, и њихове загрљепе прплнке днрају ме болио; сетим се да ми је забрањено волети, јср сам мпого волео н много патио. Увече опн прођу, уморни и прљави од рада, алп припијенн једпо уз друго. Како су срећни: мпсле на собицу која их чежљпво мами кроз полутаму и гопи сан на очи! Изпемогао сам под узбуђењима која се понављају свакога дана са неумољпвом тачношћу. И док папољу влада празнина и мрак као у мојој ду-

4

СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА