Топола

деца и ја... Кад смо мж заједничкж патили п гледа-ли у отворену раку, он је бпо дете... Негдашње муке научиле су мо да ти могу опростити и... Доста! прекиде га дед заповедничким гласом, кбји је одјекнуо као ударац сикпре, па, окренувшп се стрицу, упита:

А шта сам теби скрпвио, Јово?... Шта сп ми скрпвио?! прасну стрпц и хтеде лрвипут да му бацп срамоту у лице, алп, обузет болом п сузама које су га гушиле, он клону, пребледе још впше н зарида јакпм гласом, као да је био вен себе.

Дед стукну преплашено два корака. ДогаЈЈало се нешто што није могао замислнти. Његови сннови| доскорашња деца која су до јуче дрхтала пред љим, усудили су се не само да му се одупру, него п ,да затраже рачуна! Био је љут као нпкада и у првом тренутку хтео је да скочи и да га рашчерула рукама, али кад је зачуо плач п видео да онп пате због срама који му је варош набацпла, он седе скрхано на столицу и обухватп главу обема рукама. 0, јадни деда! Зашто је било потребно да те видпм у томе тренутку? Зашто сам те угледао сломљена, оборена на земљу? Ја сам знао да седе косе ннсу убнле у теби отпорност мужјака у борби за оистанак. Ти си био оличена снага, јак као храст, човек који ннје знао за страх, колебање п сумњу. Ти си гледао опасностп у очп и оштрпм покретпма рамена стресао са себе све што те спутавало у животу. Оудбпна те била створила челнчна, тврда у љубавн, неразумљива у животу, слаба према туђпм патњама п неумољива према нама, твојој деци. И ти си пао! Ти према коме сам ја изгледао малн као према јабланима! Впдео сам те скрхана. Тога вечера читао сам ти на лицу да прекореваш себе што си у борби са људима пшао у крајност. Како сам ја могао бити јак, кад сам впдео уништена животом цина какав си био ти?...

Шта сп нам скривио говорио је отац гласом испрекпданим узбуђењем. Шта си нам скри-

80

СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА