Топола

вио, тшташ се ти, иако зиаш Иlта се ио варсшш говори?.. Нећу да те питам дачшгје то' и.стина„- али •знам да се разносж оно што, се_ сткдаш.l гоДина.. \ И што си схекао ти! пре^фдегтамедш^смешдБНВО. Отрип; се збуни таквим одговорбм/али се при-бра и продужи; Ми ти не можомо опростптн. што сн заборавио нашу.... Ћутж, дете, молим те! —■ узвикну дед и у тласу му је било и бола и претње. Нећу да ћутим! викну огорчено стрид и приби се још јаче вратима. —■ Нећу да ћутим!.. Доста смо затварали очи и носили стид на образима нред оним што се догађа на видику целога света!. Ми 'Смо, не одупирући се, допустили да те рђави људи одвоје од нас; они ти држе шаку на очима и не дају ти да видиш колико овде, међу нама, има љубавн за тебе!..

У томе тренутку учинило ми се да сва страхота ноћи прође кроз собу и иопуни нас својом зимском хуком, следи дах у прсима и изађе напоље, тресући прозоре и врата. Неумољиве стричеве речи одјекивале су под сводом, а са јаблана силазио је у одају и вејао се међу иас чудан звук раздора и ■ свађе.

Гледао сам их... Дед је седео погнуте главе и крио поглед од нас. Био је као окамењен, осетивши првипут у животу шта је то страх и натурени итид, па су му стиснуте руке сведочиле о олуји која је владала душом и Јсретала се за силином стриче;вих речи.

Недалеко од н>их стајао је мој отац. На његову лицу читало се узбуђење које убија. Он као да није могао разазнати где је, шта се ојсо њега догађа. : Знао ,је само да је све то нешто нечувено, ида неки глас говори Јвегову оцу речи које се он не би никад .усудио изговорити. Био је слаб да се одупре, и по■Јкелео да се удаљи, или да запуши уши. Хтео је да

81

ДО ПОСЛЕДЊЕГ ДАХА.

До последњег даха. 6