Топола

се заплаче, да их замоли обојипу да престану, али су му била занемела сва чула, и он се прибијао дрхтавим ногама о зид, да не би пао.

Уколико се тај призор приближавао крају утолико се његов бол удвајао. Били су и сувнше сгавили у искушење његову снагу. Неко време је веровао да ће се савладати, али је све било узалудно пред напорима на које није био навикнут. Полагапо се савијао његов стас и скрхао се потпуно. Руке су му надале клонуло низ тело, а оборена глава као да је тражила на прсима какав заклон којн снречава внл и угушује слух. Страшне стричеве речн скупљале су му се у срцу и продирале кроз њега свирепим болом као сечиво. Изгледало му кас да се љуља тле, да дршће кућа, па је прекоравао себе што је присуствовао снему томе. А стриц је говорио и даље. Прва бујица бола бнла је прошла, ц у њему се појављнвао тужилац који је био свестан да удара где треба. Наслоњен леђима о врата, решен на све, он је говорио речима које је сецкао његов испрекидан дах.

Где је оно поштовање којим смо те окружавали ми, варошица и читава околнна?... Где су данас они људи који су некада долазнлн тебн и у жпвоту упућивалн се за твојим саветима н стопама?.. Нема никога; сви су те напустили!.. Где ти је поуздање, понос и глас чувена трговца?.. Да није тамо где сн упрљао своју лепу старост... Где је твој страшан и искрен поглед, иред којим су се обарале главе оних који су хтели да ти се подсмехну?... Где су те очи пред којима...

У томе тренутку догодн се нешто необично. Отрнц замуче пзненадно, вндећн да дед устаде једним наглим одлучним покретом. Његова глава, са белом косом, брковима у нереду и необнчно бледим лицем бнла је нечувено бела. До мене допре његово шиштање кроз нос, и кроз страховито натуштеие обрве упутп на нас поглед који нас прикуиа за под. 11 он полете вратима онпм хитрим оштрим корацима, њему тако својственим у часовпма љутине-

82

СРПСКА КЊИЖРВН\ ЗАДРУГА