Топола

сва љубав која му је годинама почивала у срцу. Неколико тренутака борно се тако са самим собом, па уздахнувшп пође вратима. Ту се окрену као човекдкојн је хтео казати нешто што га мучило. Његове љутите очи падоше на мене свом силином; он се насмеја презриво п рече са неописаном горчином; Зар си и ти ту, балавче?!..

То вече нпје допринело ништа. Моји родитељи одлучпше да жртвују себе паланцн, и колико сутра почесмо са деобом.

Дед је ћутао, алп нпкада љегово лпце нпје носило толпко вндљивога бола као тих дана. Обилазио је дућан далеко и лутао варошицом оборене главе, бежећи да не гледа покор којп му је пустошпо душу. Могао се оправдатп, могао је бпти чист и светао као некада, само да је хтео затражптп послушност. Он то није желео, надајућп се да ће деца увидети сву заблуду и оканути се деобе која нпкада не доносп доброга. Понекад би ушао у дућан и видео сав неред око поппса имовине. Његов молбени поглед одбијао се о ледено лпце стричево, о стпдљив поглед очев п о моје детињство. Уздахнуо бн, стављао руке позади п оборене главе одлазпо кућп. Ту за столом, док су деца чаврљала око љега, оп је јео без воље. Укочени поглед губио се у правцу Озрена, односио га далеко, пзван домашаја обичног жпвота.

Како је бпло тужно то последње вече у старој кући! Верујем да је тада, цвплећи од бола, облетала око ње велика душа бабина! Мени се чпнило да одлазимо на крај света, и да никад више нећу чутн како гостољубно одјекује мој глас под кровом. Одлазили смо, али нам душа остајала прпвезана за старо гнездо. Како је у њему било топло! Како смо сви носили сунце у срцу, загревајући се међ зидовима, на којпма је била пспнсана повест нашега живота! Занемеће стари орах, заплакаће јадовпто сасушени османлук пред кућом! Затитраће се у је-

СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.