Топола

сен над њом опало лшпће у јаблана, и бацаће на напуштени кров дрвенкасто лишће које подсећа на широке мрље крви. Залупи ће се под кошавом, и страшно одјекнути празном кућом, старинска врата са звекиром! Тога вечера стајали смо крај врата од собе и оборене главе очекивали да дед устане са стола. Он је јео полагано, кашика му дрхтала у руци, а низ лице падале крупне грашке зноја. Гледао сам га кроз сузе, мислећи на љегове збрчкане руке, на којима се јако оцртавале плаве вене, па с тугом сећао на оно време када сам му прилазио са страхом и љубио те руке, које су сада тако стрепеле и одавале љегов бол.

Тишина у соби била је страшна; у ваздуху, под дрхтавом светлошћу лампе, било је толико тешког осећања растанка. Отац је гледао расејано по соби, и каткад му сс пиз лице откндала суза и тонула у брк. Изгледао је гао на смрт осуђени, и мени паде на ум један призор, кад на Превалцу стрељаше једнога зликовца који је до последњег тренутка очекивао милост.

Хајде, Гајо, треба се журити!... говорио је писар благим гласом. Сад ћу!... Слушај, Миљо! викну он жену. Немој оставити ону шашу у Падинама да труне!.. Продај кукуруз, а жито чувај за кућу!.. Ходи, да ти дам новац који имам при себи!.. Она му пришла и пружила длан, а он отпочео бројати. Дрхтао је сав и замагљене очи нису виделе ништа пред собом. Избројао је, чинило му се да се преварио и отпочео поново...

Тако је дед стрепео на помисао да треба устатж. Пред њим на столу ннје било више ни мрве. Поглед му је очајнички тражио какав предмет који би га задржао још неколико тренутака, па кад ништа не нађе, он устаде неодлучно и погледа несмело у нас. Његов мали раст заљуља се и клецну му једно колено скоро неприметно, али то није трајало ни тренут. и он се управи као војнттг: који се био заборавио.

85

ДО ПОСЛЕДЊЕГ ДАХА.