Топола

Оче! отпоче мој отад узбуђено н једва чујнпм гласом. Оче, ја излазнм сутра из куће и молим те да нам допустиш свима да ти ижљубимо Руку!... Излазиш из куће! понови дед боним гласом којп задрхта као одјек. Излазпш из куће! —• поновн он, као чудећи се нечему што га је изненадило. Излазиш пз куће!... повпка он очајно, окрете се око себе, гледајући нас све редом, тражећи на нашпм лидима да лп је збиља могућа таква одлука. Бпо је као избезумљен. Седн бркови дрхтали су болно, а уздрхтала рука провлачи се кроз косу која је била светла и бела као голубово крило. Никад га нисмо вндели таквога, и свп помислисмо: Ах, шта смо урадили!..

Нека тп је срећан пут! рече он малаксало, алн ти руку не дам!.. Не дам! викпу он гласом у коме је било толико жалостп, да нам се стеже срце. Не дам!... понови он још једном н сакри је иза леђа, као бојећи се да му је ко не отме силом, па излете на врата као ветар. А за њим, кроз мртав ходник, одјекнуше глухо његовп корадн, у чпјнм ■су се хитрим покретима осећале сузе.

XVI

Мисао ме враћа у ближу прошлост. Сећам се како смо се на сам над Вожића кренули пз Скадра за Љеш. Бежали смо незнано куда, али ппак били задовољни што смо оставили беспуће н напшли на широк друм којп се протезао долином као разастрто платно. Дан је био топао п ведар. Под јужњачким сунцем купале су се у зрацпма голе планипе, дисали весело дугачки редови кипарпса и несташно пиркао топлн приморски ветрпћ. И поред свега тога пут је био жалостаи п околина мртва за нас, који смо носнли на својим плећима бол чнтавог народа. Није се могло залутатп. Пут је био обележен жалосним остатцима изагнанства и лешпиама људи који су умирали. Очи су ■бнле ц сувпше навикнуте на такве призоре, и пролазило се ћутећи, журећп се мору. Срца су била

86

СРПСКА КЊИЖЕВНА.ЗАДРУГА.