Топола

. Јак и жилав у животу. Указао нам се онакав какав Је у истжни био; великж, светао и чист. Мој отац се поведе да падне, п срушн се на колена пред том намрштеном смрћу, а за њпм, осећајући исто што и он, попадасмо сви земљи и клечећи, прекрштених руку на прсима, затражисмо опроштај...

XVII

Чеето пута, у часовима потпуне душевне клонулости, питам .се: зашто писати? Зашто уносити у ове редове испрекидани дах самртника и дрхтаве потезе грозничаве руке? Чему служе ови напори и последње искре живота у мраку који ми окружује видик? Откуда у другим ноћима без сна п одмора бујан полет мисли, које гоне на рад без предада? Откуда толико жилавости духу који је појела бо.лест? Нашто тај богати душевни живот, нашто уобразиља која неумољиво износи преда ме све што Је прошло, и што ме преко воље враћа животу? 0, како би хтео да заспим, па да у мени изумру сва осећања, да нестане садашњости, да у мраку ишчезне прошлост. Кратак немиран сан, од три или четири часа на ноћ, доноси ми само обнопљепе болове. Ја се будим свакога јутра осећајући у души смрт. Мој очајнички поглед пређе уморно преко зидова и кроз прозор силази на море, чија дрхтава површина пресјајкује под сунцем. Дугачак ред борова и смрча купа своје сенке на таласима, и мени се чини да је све тужно под децембарским сунцем, које пе може загрејати душу. II мистрал, стари познаник из Додеових прича, обухвата крај својим крнлима, уносећи у њега очајање природе под зимом. Снег, који је пре неколико дана био пао по пколним висовима, ишчезао је као обмана. Оада се на одгрнутим врховима планина боље разазнају стеие и стара утврђења, где је Наполеон отпочео стицати славу. Са снегом ишчезла је туга за роцлим крајем и настала потпуиа равппду пиост према свему. Зима ће се удаљити, и за њом ће доћи пролеће, стари крвник и вечитл гробар болесника.

95

ДО ПОСЛЕДЊЕГ ДАХА.