Топола

ДОСИТИЈЕ ОБРАДОВИЋ.

свога народа, који је 1804. у одушевљењу запевао:

Востани, Сербија! Мати наша мида!

И постани опет што си приЈ'е била! Сербска теби вопију искреиа чада, Која храбро војују ва тебе сада.

Востани, Сербија! Давно си ааспала, У мраку лежала; Сада се пробуди, И Сербље вовбуди!

могао је сад већ да смишља своје добронамерне планове н предлоге за уређење обновљене отаџбине.

VII

Одушевљени покрет с почетка поче сада да добија и своје наличје. Пошто је показао војничке успехе и добио маха, и чак призиањс руске владе, он је обећавао да ђе донети не само испуњење народних жеља, него и стварну власт за онога ко му буде на челу. Кад је Карађорђе изабран у Орашцу за вођу устанка, на њ се у првом реду мислидо као на човека прсгаоца и храброг војника и као на вођу Шумадијс. Његова активност и успеси донеше му, природно, опште признање н власт над целом побуњеном зсмљом. У Турака по њему се означавао цео покрет; његово име допрло је до Беча, Пстрограда п Цариграда; он је несумњиво био онај

који је представљао целу земљу. То је почело да изазива љубомору других вођа, нарочито Ненадовића. Та стара и угледна породица ваљевске нахијс сматрала се новом врстом српске госпоштине. Кнез Алекса Ненадовић био је један од највпђенијих Срба свога времена, кога су чак водили цару ЈосиФу 11, и који је имао веома великог учешћа у последњем рату. Он јс био јсдна од првих жртава кад су Турци одлучили да земљу обезглаве. Његов брат Јаков Ненадовић сматран је првим кнезом западне Србије н имао је сидан утицај у томе крају. Син Алексин, прото Матија Нснадовић, бпо је писмен човек, веома вешт, и један од главних л дипломата“ устанка. Разумљиво је да се у тој нородици на Карађорђев успон гледало попреко. Хајдук и човек без веће породичне традиције, он је њима изгледао неједнак и као сувише издигнут. Исто тако, само са још мање права, гледали су са завпшћу на Карађорђа и војводе Милепко Стојковић, Петар Добрњац и још нски. Вук Караџић речито описује стање у зем.љн: „Јаков, покоривши Ужице и одметнувши наију Сокоску, назове се заповедником наије Ваљевске, Шабачке, Ужичке и Сокоске, и јавно стане Кара-Ђорђију поручивати да му, као старешина, не прелази горе преко Колубаре; Милснко и Нетар (Добрњац), особито после боја на Иванковцу, постану доле преко Мораве самовољни господари; Милан Обреновић, удружившп се са Јаковом и угледавши се на њ, осим наије Рудничке притисне готово и Пожешку под своју власт; Катић, Чарапић и Ђуша (Вулићевић) изпђу још на већи глас које наново показаиим јунаштвом у различним бојевнма са Турцима, које договарајући се око Београда у различним догађајима, н сваки је у својој нанји управљао и заповедао по својој вољи. К овоме још кад се узме да су ове све старешине, као и и.иовс маи.е четобаше, биле само војнички управптељи, а за приватне раепре и судове по сслима да пијс било никакве одређене и прнзнате власти, онда се слободно може рећи да је на сваком месту био онај старг/ји којн јс бно јачи.“ Када су проту Матију упитали у Петрограду, приликом п.егова доласка у депутацији, ко нм је старсшина у Србији, он јс одговорио „да немају никаквог јсдног старјешине, него да нахије имају своје старјешине, које се између себе договарају и савјетују“.